Opštinske novine

Прилози за историју Београда:

ВоЈин Пуљевић, новинар Оснивање штампарије у Београду — Поводом двосхрућог јубилеја —

Ове године и то ових првих месеци имамо један редак културни двоструки јубилеј: Стогодишњицу оснивања прве штампарије у Београду и двестогодишњицу првог покушаја и предлога за оснивање српске штампарије у Београду. Митрополит Београдско-Карловачки Мојсије Петровић почетком 1730 године, предао је молбу бечком „Хофкригсрату" да се дозволи српском народу оснивање српске штампарије у Београду с обзиром на потребе црквених књига, које су дотле с муком преписиване или добијане из Русије. Наравно да би та штампарија имала још и друге задатке. У то време, почев од 1717 године, Београд по политичкој подели припадао је Срему и био под влашћу аустријском. Београд је тада био велика и напредна варош за оно доба. Срби су у то време имали само своју црквену аутономију, па и она је у многоме зависили од Аустријанаца. Зато је и морала да се тражи дозвола за отварање штампарије од бечких политичких власти. Али та је молба била одбијена из политичких разлога и митрополији препоручено, да се за штампање својих црквених књига обрати већ постојећој штампарији у Трнави. Митрополит није ни хтео, ни могао, да се користи тим бечким саветом ни том штампаријом, која се у своме раду служила истина босанском ћирилицом, али та је штампарија била у рукама калуђера језуитског реда и имала је своју злонамерну тенденцију. Тако је равно пре двеста и једне године пропао један озбиљан покушај да се створи српска штампарија у Београду, која би била за Србе и једина у то време. На жалост Митрополит Мојсије умре исте године и буде сахрањен у београдској Саборној цркви, оној која је постојала пре ове и која је порушена доцније доласком Турака. Но и да је успео митрополит Мојсије тај успех не би био дугог века, јер већ после девет година, 1739 године Аустријанци се повукоше пред силом турском и такозваним Београдским миром оставише Београд Турцима, а ови по обичају приступише одмах

комплетном рушењу вароши. Тада је много Срба напустило Београд бежећи испред турске најезде и населило се по Срему. Но, Карловачка митрополија и после тога продужила је да чини многе напоре ради стварања чисто српске штампарије, али сада је већ Београд био ван комбинације (он је остао под Турцима и чекао је да од дана захтева митрополита Мојсија прође читав век, па да он дође до своје књигопечатње). Карловачка митрополија покушавала је да добије дозволу за отварање штамприје у Карловцима или манастиру Раковцу, али сви напори остајали су безуспешни. Тако прође двадесет година. 1752. године би дозвољено да се у Карловцима подигне штампарија но с тим, да се рукописи шаљу на цензуру у Беч и што је главно да штампарија у исто време послужи не само православнима већ и унијатима. Тим се правом Карловачка митрополија није хтела да користи, јер се тадање намере Српског народа под Аустријом нису могле да сложе ни са бечком цензуром ни са штампањем књига за унијате. Најзад, 8 фебруара 1770 године царски декрет из Беча објави дозволу да се може отворити у Бечу штампарија „на грчком, илирском, српском, влашком и јерменском језику". 14 фебруара исте године даде се привилегија за ту штампарију универзитетском штампару Курцбеку на двадесет година. Тако и Срби некако дођоше до штампарије за штампање црквених књига, али не у Београду, ни у Карловцима, већ у Бечу. Према тој штампарији Срби нису имали, нити су могли имати много поверења, јер су књиге биле често са великим грешкама. Изгледало је као да су Срби бојкотовали производе те штампарије и због тога је морало 1783 године да се нареди да наслов сваке књиге носи напомену, да је књига изишла са одобрењем митрополитовим. Ни то није могло да одобровољи Србе према тој штампарији и тако су на сабору у Темишвару 1790 године понова Срби тражили дозволу за штампарију у својој средини. И то је било узалуд.