Opštinske novine, 15. 05. 1931., S. 45

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 681

Од тих споменика исписаних на грчком, на немачком, на мађарском, на италијанском, свакако је најинтересантнији споменик француске контесе Аглаје Ланкро која је преминула у Београду у згради француске негације године 1829, а како то пише на самом спомевику француским текстом. Шта је нагнало ову младу француску контесу да у та најранија и најнесигурнија времена посећује Београд, од чега је она умрла, под каквим околностима, о свему томе раскопана рака не говори. Али ево благодарна сижеа за сентименталног литерату који би био и добар визионер па да се врати сто година уназад, у доба када су странци превожени преко широке Саве у којицима преисторијских облика, у доба ношн-и најфантастичнијег кроја и живих боја, у доба када на кућама Београда није било ни једног прозора од стакла већ само ћерчиви и хартија пенџерлија... Контесин гроб је давно утрвен, са брда на коме је спаљен Св. Сава скинут је бекоб с крстом, а на хумки са које је Србима првипут од Косова призната независност, давно је пресушила спомен чесма. Време је преко свега превукло моћни ваљак заборава. * Дошло се у наше доба ... Па ипак са мало заоставштина средњег века; јуче чим сте пришли порти, осетили сте мирис пецива на жару, мирис прегорелог зејтина, мирис тамњана све то зачињено бубњавом старих бубњева и дреком верглова. Кад сте ушли унутра, видели сте ћевапћиће на роштиљу, прасце и јагањце на ражњу, а мекике су цврчале на врелом зејтину. Седело се и на трави и за столовима и јело прстима и дрвеним виљушкама. Пиће се точило из буради изваљених у траву и подупртих каменом. Цела порта била је једна огромна кошница која је врила. Присутни сви друштвени слојеви, господа из канцеларија и трговина, сељаци с плуга, Цигани . . . Присутне такође све професије: чиновници, занатлије, сецикесе, лецедери, свирачи, коцкари, земљорадници, панорамџије, ђаци, бозаџије, ученице, војници, служавке, фотографи, ћевабџије, сладолеџије, свештеници, тутори и ктитори. Изнад свега тога, усред порте лепршао се црквени барјак с обновљеним орачем на врху. Старога су, по причању, скинули Аустријанци и претопили за муницију. Врева је почела чим је литија стигла од записа из парка код Студентског дома који је и обновљен. Дошао је још један и последњи дан Средњег Века. На знак црквених звона прво је заурлао „пола човек пола ђаво". Онда су животињски гласови почели да се разлежу кроз порту: сиктала је „пола змија пола девојка", мукала је „крава с пет ногу", мумлао је медвед из шатре „Животињског царства" а највише се чуо глас некаквог мајмуна дрекавца из кафеза.

У близини црквеног барјака, пред публиком на високој естради изводила је ритмове једна чланица циркуса „Костолањи", гола, одевена само у црне „трико" гаћице. Добро је што су кости старих палилулаца давно исељене из гробља, јер би на ову појаву било превртања у гробу и уздаха: „пусто турско!.. Дрека је узимала око подне све више маха. Тутњили су гочеви, пиштале зурле и почело да игра оро. Прави правцати дан прошлих векова . . . Уза све то рингишпилски вер-

Са башара: Уз з&уће т^реће циганеке музике уз зурле и гоч „Мађионичар" „гута" београдсће дневне листобе.

глови шиштали су „Валенцију" и од подне отворено почели да конкуришу циганима свирачима из Мељака, који су тражили банку за оро, а ово се чинило скупо сеоским ђилкошима који су водили оро. За све то време стрељачнице праште да уши заглушу; потсећени стари ратници на оно време па само обарају вепрове и девојке од плеха. Народ се комеша креће, клизи. Не спотиче се више на плоче и крстаче старих покојника, јер су они прошле године повађени; не познају се више ни хумке гробова. Поред оне старе капеле над најстаријом гробницом Београда једнодруштво донело грамофон и трешти у пленеру „адје мајн клајн гарде официр" и док духовно и телесно анемична ова поратна омладина клима своја тела по тој арији, дотле одмах уз