Opštinske novine

случајевима самоуправних финансија градским се општинама треба што широкогрудије излазити у сусрет, јер то захтевају основни интереси и народа и државе.... Сад да пређемо на по нека места у пројекту закона, која би, по нашем мишљењу, требала да претрпе још једну малу ревизију... Да би се избегло туторство надзорне власти, како се вели у последњем извештају конференције Савеза Градова, и да би се суревњиво и потпуно заштитило право најшире самоуправе, које је у осталом основни услов за њен здрав развитак — осећа се једно опште расположење код већине наших градова, да се у будућем закону набацају и обележе само у општим потезима права градова, а да та права они могу рестрикторно или амплификаторно тумачити и примењивати у сваком конкретном случају. И ми смо категорички против мешања нолициске власти, нарочито противу непотребног мешања њеног у послове самоуправе. Али не треба заборавити да ми имамо људе вредне, експедитивне до пожртвовања, и људе немарне и мртве; људе од темперамента и људе борбене, који слично Сен Симону сматрају да им је сваки онај дан пропао кад не учине какво добро дело; и људе чија је крв залеђена равнодушношћу, а у чијој се празној лобањи давно ухватила паучина. Између ових крајности — колико још има много нијанса! Па зар успех саме ствари не захтева да се рад, као највиши принцип, стави законски у дужност свима?!.. Бар онај рад због кога и постоји савремена самоуправа и без кога не би имала свој га1§оп сГе1ге! Једна је врло важна и корисна новина, интеркомунална радна заједница у свима великим питањима општег значаја а зачије је решење једна градска општина недовољно моћна. Само је потребно да она буде потчињени орган Савеза градова. Принцип деполитизације чиновника самоуправних истакнут је у пројекту закона категорички. Сталност је загарантована. За највишу инстанцију узет је дисциплински Суд. Али се и овде, разуме се ћопа Ме, поткрало нешто што се после уједињења увлачи у све законе, којима се регулисавају ранг и плате службеника, почевши од државног чиновничког закона па до најмањих општинских статута. То је питање школских квалификација, које се траже као искључиво мерило за способност једног чиновника, као и подела на разреде, класе, групе и категорије! Ми налазимо да неправичнијег, заплетенијег и гломазнијег бирократског мерила није било. Зар не би за комуналног чиновника био сигурнији критеријум: стручна комунална школа и комунални испити у пракси; савесност и пуна продуктивност у раду; национална прошлост; поштење и некорумтивност; смисао и инстикт за комунално-социјалну акцију. И пре давања

службеничке сталности, да се установи један прелазан период од једне године дана за које време сваки грађанин има право да противу односног чиновника уложи протест, ако за то има ма каквог разлога. Тек после овога рока има да наступи чиновничка сталност и све бенефиције везане за њу. Општине су темељи државе, општинско чиновнипггво је темељ општине, и ако ти темељи не ваљају не ваља цела зграда! А ти темељи не могу ваљати, у пркос свих закона и наредаба противу корупције ако се чиновници од најмање сеоске општине до највеће престоничке муниципије не обезбеде морално и ке осигурају материјално! Без њиховог моралног и материјалног обезбеђења, у мери коју садашњи живот бар минимално захтева, нема, нити може бити добрих и исправних чиновника, а без исправних чиновника нема добре ни општине, ни државе! Зато држава има императиван интерес да и општинско особље поред државног, буде потпуно исправно и задовољно. И зато се његов положај мора темељито регулисати новим законима о општинама и градовима. Има, даље, у пројекту закона једна нова и лепа одредба, која нас бар у маломе подсећа на старе римске грађане и њихове трибуне. По тој одредби све државне власти, војне, судске, извршне, дужне су да известе општину ако против којег њеног грађанина предузму ма какав казнени поступак. По изгледу то је ситно право општине — али у суштини није тако, јер општина треба и мора да зна судбину сваког свог грађанина! И статутарно право општина нашло је места у овом законском пројекту. Само нам изгледа да је то право прилично скучено. Добро би било да се оно понова узме у ревизију ка овоме конгресу, а под инспирацијама реглементационог права швајцарских кантоналних градова. Могла би се учинити и та примедба овоме иначе одличном пројекту, што је он навео осамдесет наших градова, који се имају сматрати као градови по том пројекту. Место лимитативног навођења боље је да закон да општу дефиницију града. На пример: „Под градом се разуме једно насеље, које има све социјално-привредне услове за урбанистичко развиће, а има сретстава да том развићу обезбеди финансиску основу"! Исто је тако пропуштено да се предвиди законска установа публицистичко-комуналних бироа. Сваки наш велики град као Београд, Загреб, Љубљана, Скопље, Сплит, Суботица итд. треба да има свој такав биро. Задатак је његов да на територији града прикупља комунално-социјалну статистику, и да из ње извлачи научне закључке, да проучава и своје и стране комуналне проблеме, да прати комунално-социјалну акцију свих културних држа-