Opštinske novine

Стр. 1028

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

у почетку био доста тих, ма да су речи биле изговорене са неком оштрином. Доцније му је глас постајао све јачи и оштрији. Овај пријем није дуго трајао. После краткога времена изишао је ђенерал скрушен, блед и погнут уједајући се за усне, зграбио је капу и врло лепо поклонивши се изашао је из стана. Очигледно да није најбоље прошао и да је била побеђена његова упорност. После ђенераловог одласка позвао ме је Њ. Кр. В. к себи. Затекао сам Га бледог и врло узнемиреног, упола усправљеног у постељи коју због слабости и изнурености још није напуштао. Кад сам ушао рекох: „Изволте Височанство!" „Звао сам вас докторе, да ми промените завој", рече Престолонаследник. Приступио сам послу, али сам Га умолио да се мало одмори од овога душевног потреса, на шта ми Он изрази своје душевно узбуђење отприлике овим речима: „Докторе, никад у животу се нисам толико много револтирао као ово данас. Наши бедни и измучени људи треба да остану ту да у мукама и највећим невољама изумру, само за то што се они боје да дођу са бродовима. И место да њима заповеди, он заповеда беднима и немоћнима да иду даље. Како и на који начин? — То ме је толико наљутило да сам ђенералу говорио јачим и више заповедајућим тоном, да се учини све да би се наши спасли. У тој љутини и револту заборавих се једног момента и како је капа била близу мене треснух је и ено је где је чак одскочила. Криво ми је што је до овога дошло али ме боли душа кад помислим на наше сироте људе". После овога доста се брзо расчистило у Сан Ђовани-у. Нарочито су евакуисани изнурени, болесни, и немоћни. Његова је реч и овога пута имала сретног успеха и спасла је многе и многе животе наших грађана. Пријављен је био за сутра брод који ће одвести Престолонаследника. Радовали смо се што ћемо напустити ово страшно место, и то је била једина радост из овог времена. Ја сам непрестано стрепио, да се нашем болеснику под оваквим бедним хигијенским приликама што не догоди, те сам са много нестрпљења очекивао овај одлазак. Сутра дан око 7 сати изјутра, полако спустисмо Престолонаследника низ басамаке водећи га под руку. Подштапајући се дошао је до кола. Од некуда — јамачно из Скадра — нашли су били један затворен фијакер са два седишта. Кола беху доста добра. Кад смо Га сместили у кола, наредио ми је да седнем поред њега. После операције ово му је било први пут да устане и да се креће. Пут од Љеша до Медове био је доста незгодан, усечен у стену и неуравњен. Ишло се по њему са

великим трускањем. Дугачак је шест километара. Успут саопштише Престолонаследнику да је Њ.В. Црногорски Краљ Никола са принцом Петром стигао јутрос рано у Сан Ђовани. Ова вест је била изненадна; мене је пак веома интересовало виђење Деде с Унуком. Краљ Никола нас је дочекао у непосредној близини пристаништа испред зграде Лојдове агенције. Стари Краљ се диже са своје столице и два три корака приђе у сусрет своме Унуку. Загрлише се и пољубише се. Пошто се поздравио и са принцом Петром, Престолонаследник седе лево од Краља Николе. Иза њих смо стајали принц Петар, потпуковник Драшкић и ја. Ја се нисам смео удаљити од мог болесника. Како смо стајали у непосредној близини то смо чули и цео разговор који се водио између Деде и Унука. Стари се Краљ распитивао како је сад Престолонаследник са здрављем и како се осећа. „Са зебњом и страхом сам се распититивао за Тебе и хвала Богу кад је сад добро." Даље је било говора о политичким приликама и о припреми за ово повлачење које је старог Краља у неколико изненада задесило, те се није довољно припремио за овај пут. Како се још неко време имало чекати на брод, то су Краљ и Престолонаследник пришли ближе обали и сели поред саме обале, посматрајући укрцавање једног дивизијона наших пољских топова, који беше једини овамо приспео. Недалеко од Престолонаследника једна жена са дететом молила је и преклињала да и њу приме и укрцају у овај брод. Речено јој је, да ће овим малим бродом ићи само војници овога дивизијона и да за њу нема места. Она је богорадила више детета ради, које се је једва кретало. Приметивши ово нареди ми Престолонаследник да саопштим начелнику саобраћајног одељења Врховне Команде ђенералштабном пуковнику г. Мил. Зечевићу и његовом помоћнику потпуковнику Мил. Недићу, који су овим пословима руководили, да приме и укрцају ову жену и дете. За време док сам ја ово наређење извршио остао је потпуковник Панта Драшкић код Престолонаследника а г. Риста Љумовић код Краља Николе. Ускоро дође по мене потпуковник Драшкић и рече ми, да ме зове Њ. Кр. Височанство. „Докторе", рече ми Престолонаследник, „Њ. В. Краљ Никола жели да вас упозна". Поклонив се Краљу Николи а Он ми пружи руку и рече: „Господине, драго ми је да Србија има таквих синова и са таквом спремом као што сте Ви. Ви сте моме Унуку вашом хируршком