Opštinske novine

Стр. 1030

ОНШТИНСКЕ НОВИНЕ

позлило, јер је то био први дан да је тако дуго био на ногама. Чим сам Га стигао упитао сам: „Височанство, да Вам није зло?" „Не докторе, него ово су страшни људи, ово је ужасан свет!" Ове речи беху изговорене са жестином и једним тоном који је био израз чуђења и љутње. Ни ја, ни пуковник Остојић у први мах нисмо знали на кога се ово односи. Прибрани а да би расветлили шта се догодило први се ја усудих да упитам: „Опростите, Височанство, не разумем на кога се односи то шго рекосте". „Та то је ужасан и чудноват свет! Ја сам био уговорио да ме превезу у Драч или Валону, на шта су они дали пристанак, а сад кад сам већ ушао у чамац и кад је требало да се укрцам у брод, капетан брода ми саопштава да је добио налог од своје Владе да ме води у Италију, у Бриндизи. Ја то нећу. Ја се нећу да одвајам од мојих во.ј ника, од моје војске". — И одлучним гласом додаде: „Ја ћу с њима, па како буде њима гако нека буде и мени." Беше нам све јасно. И тога момента иза1)е ми пред очи страшан пут од Љеша до Драча, онакав каквог сам ја познавао и каквог су га описивали извештаји добивени од неких команданата, да је на неким местима, нарочито сада у зимским јануарским данима непроходан. „На многим местима може се проћи само преко лешева коња који су се изнурени заглавили у глибу и ту угинули", тако је гласио један извештај. — Па зар тим путем поћи?! — Престолонаследник се је једва кретао; није био у стању да јаши; колима се тим путем не може. Био сам одмах свестан да ће на таквом путу врло рђаво проћи, и да ће га превалити са највећим тешкоћама. Ово ме је нагнало да му кажем своје мишљење: „Височанство, пут којим треба да идемо непроходан је и страшан. Нећете Га моћи овако изнурени проћи". „Како могу моји војници тако ћу и ја", рече Престолонаследник. Моје мишљење прихвати и пуковник Остојић. те смо обојица наваљивали да лађом дође у Бриндизи и одатле да иде даље у Драч или Валону. У Бриндизи-у би лакше дошао у додир са нашим Савезницима и утицао на њих да се убрза наша евакуација и снабдевање. Све ово није ништа помогло. Престолонаследник је одбио наше предлоге и дискусију пресекао речима: „Господо, ја вас обојицу добро разумем. Ви сте ожењени и имате своје породице, за које је ваш живот драгоцен. Ја вас зато ослобођавам ваших дужности. Идите куда год хоћете, а ја остајем са мојом војском". Ове страшне речи биле су такав удар за нас и ма да на то нисмо мислили, ми се нисмо

бранили; ућутали смо и пошли са Престолонаследником на копно у правцу онога фијакера, који нас је довезао. Ћутећи ушао је у кола и опет наредио да седнем поред њега. После кратког времена опет је проговорио. Чудило Га је ово што се овде ради. Кад се једном утврди програм нису га смели без његовог пристанка мењати. Казао је капетану брода да ће се укрцати само ако пристане да га вози у Драч или Валону, у противном не пристије на укрцавање. Капетан је рекао да мора извршити наређење своје Владе. Он му је онда одговорио да на то не пристаје. На то му је Краљ Никола рекао: „Онда ти изиђи и продужи пут сувим". И Престолонаследник је изашао из чамца а Краљ Никола и принц Петар су отишли преко Италије за Француску. Вратили смо се у Љеш да преноћимо и да се за пут припремимо. Есад паша нам је био врло наклоњен и где год је могао чинио нам је услуге. И његови чиновници били су врло предусретлоиви. Ставио је био на расположење Престолонаследнику један вод коњаника Арнаута под командом једног његовог коњичког официра. Овај официр је нознавао све путеве, те се понудио да спроведе најудобнијим путем, којим се донекле може и колима ићи. Опет смо узели у комбинацију наше кочије, гвозден мадрац и душек, а за сваку евентуалност наредио сам да се покесу и једна добра носила. Уз ову пратњу ишао је вод гардиста пешака. Кренусмо се. Ишли смо глибавим путем поред морске обале. Две јаке вране кобиле лако су вукле кола. Пред колима је јахао први ађутант и Маршал Двора пуковник Ђ. Остојић, а позади смо јахали ђенералштабни пуковник Петар Пешић, који се вратио из Црне Горе, где Је био делегат наше Врховне Команде, ја и остали. Ишло се полако и тешко, али се ипак одмицало, док не дођосмо до злогласне реке Матије. Река је била брза и дубока а нигде моста. На месту где смо имали прећи, беху два чамца као корита, у којима се свет превозио помоћу конопаца. Кола су морала бити расточена, са коња скинути су амови и остављени само улари. Превозили смо се најпре ми на другу обалу, затам су кола пребечена чамцима и најзад су препливали коњи које су војници из чамца држали за уларе. Понова су намештена кола и настављен пут. Око овога прелаза били смо прилично издангубили. Продужили смо пут кроз један шумовити и баровити предео где су настале нове тешкоће. Терен је био глибовит и тешко пролазан, тако да су коњи с муком извлачили кола из блата. Најзад се на једном месту кола заглавише тако да их више нико није могао извући. Морали смо их оставити у овој пустињи и наставити пут који беше све гори и гори. Престолонаследника наместимо на носила која су гардисти носили на рукама. Тако стигосмо