Opštinske novine

Стр. 1124

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

витка и индустријализације разних и многобројних примитивних облика производње... Па када смо ми једна пољопривредна земља раг ехеИепсе, онда, природно, и наш школски систем не сме да се заснива на бирократским тендендијама. У нашој пољопривредној држави, са јасним појавама индустрије и капитализма, он треба да служи интересима пољопривреде и индустрије, па тек онда извесним делом и само према стварним потребама — државној и општинској администрацији. Међутим, наш школски систем ни издалека не одговара овим захтевима живота и социјалних прилика. Он је противан духу нашег времена и далеко је од реалних захтева данашњице. Једна дубока анализа нашега живота, једна вивисекција нашег сопственог тела открила би нам истину. Наш народ не производи довољно, јер не производи рационално; школе као фабрике чиновничког кадра не избацују стручан привредни подмладак, неопходно потребан производњи, него бирократски подмладак, који појачава персоналне издатке и пење општински прирез до 800 и 1000% према државном порезу! И ово ужасно стање само ће се из дана у дан потенцирати ако се што пре не приступи једној снажној, дубокој и општој реформистичкој акцији од просветне политике до финансијске. Ово тешко стање јасно ће се видети из нашег даљег излагања. Укупан број ђака у школској 1929/30, за коју су годину сређени сви подаци, био .је:

у грађанским школама 19985 у гимназијама 73092 у прив. гимназијама 10140 на универзитетима 12671

Укупно 115888

За дванаест година од ослобођења прошло је кроз гимназију и универзитет најмање пола милиона ђака, рачунајући да су једни свршили школу, а други учили донекле, па је после напустили. Од тих пола милиона мање више полушколованих грађана, 400.000 претстављају живу рану на телу наших државних и самоуправних финансија, а само 100.000 од оних свршених ђака могу се сматрати као продуктиван елеменат у економском смислу те речи. Данас се већ јасно осећају тешке последице ове школске хиперпродукције. Општинама, бановинама и целокупној државној служби треба за сав апарат око 250.000 способних службеника. Данас ми имамо два пута толико службеника, а после 6—8 година имаћемо непрекидно једну резерву незапослених интелектуалаца од 150.000 и више хиљада лица. Али, што је још црње и горе и социјално нездравије, имаћемо једну огромну фалангу непотребно упослених и ни мало не-

опходних за правилно функционисање општинске и државне администрације. Ми у једној рачунској години (на пр. прошлој) издајемо: 1) на персоналне издатке сеоских општина 243.000.000, 2) на персоналне издатке градских општина 249.000.000, 3) на персоналне издатке државе 4,500.000.000 То чини нешто више од пет милијарди динара. Ко лиферује ту страховиту армију службеника? — Наше гимназије, јер је у школској 1929/30 год. било гимназиских 115.888 а стручних ученика само: 1) у свима пољопривредним школама 1167 2) у свима професионалним и строго занатским 20417 Свега 21584 Дакле персонални издатци у целој држави на самоуправне и државне службенике износе преко пет милијарди динара. Од те огромне суме 30—35% могло би се уштедети редукцијом особља без штете за правилно функционисање самоуправних и државних послова, чиме би се добило скоро две милијарде динара. Али која вајда од такве једне нерационалне редукције. Шта ће се радити са близу 120 до 150.000 избачених људи на улицу, неспособних за ма какав привредан самосталан рад?! Сем тога пристижу једнако нови извори бирократских кандидата, које школска фабрика непрекидно бујицом избацује, .јер је само за једну деценију избацила преко пола милиона интелектуалног пролетаријата а једва 60.000 стручних ђака! А за државу овај интелектуални пролетаријат је најопаснији, јер док је привредни (стручно занатски и индустријски) пролетаријат непосредно продуктиван, дотле је овај интелектуални само посредно продуктиван, кад врши одређене административне функције за рачун државе и самоуправних тела, а чим њих престане да врши и нађе се на варошкој калдрми, он постаје једна опасност по социјални мир. Ми још, истина, немамо таквих драстичних појава, али их зато Запад има премного. Зашто се и ми неби кОристили горким искуством других народа! Морамо овде да дамо свој строго начелан суд о редукцији као систему. То је неопходно потребно јер се последњих година редукција изводи сасма нерационално, и то нарочито код наших већих градских општина. Редукција чиновника и службеника државе и самоуправних тела сама по себи значи само тренутно лечење финансијских незгода, тренутно олакшање преоптерећеног буџета са неколико милиона на персоналне издатке, али зато значи и нагло повећавање и општинских и државних издатака на издржавање беспо-