Opštinske novine

Друштвена хроника:

Свечана седница Општинског одбора О. Г. 5. у сполен жеро/скоЈг осво/ења Њеограда 1806. јго ^.

У спомен легендарног освојења Беотрада 1806 год. од стране Карађорђа н љегових див-јунака, од кога се историски судбоносног догађаја исиунило равно 125 год., одрагана је 10 ов. м. увече свечана седница општинског Оуда и Одбора. Позивајући одборнике да стајаљем одаду пошту палим херојима у овој дивовској борби наших прадедова за слободу и Београд, претседник 0. Г. Београда г. инж. Милан Нешић одржао је један врло леп и пригодан говор о гим великим данима из историје Веограда. Говор претседника г. Нешнћа саслушан је у једној скоро лобожној тишини, која је потсећала на душевни храм захвалностн, посвећен ослободиоцима Београда. ОПретседник инж. г. Неншћ рекао је у своме говору: — Ово неколико речи које вам упућујем цоводом историјског дана 30 новембра 1806 — по старом — посвећене су успомени на ону велику генерацију људи, која је ослободила наш Београд из тристогодишњег дугог и мучног турског робовања; генерацију која је сама, потпуно препуштена себи и својим личним силама и могућностима, извршила величанствено дело нашег Првог Устанка, за које ни у даљој, ни у ближој историјској перспективи није могуће наћи сличног примера. Данас у доба Самоопредељења, треба учинити велики душевни напор, да се схвати, да је некад пре пет стотина година, један цео народ могао бити насилно угушен и уништен; уништена цела једна велика држава, која је културно стајала на истом степену на ком су стајале и многе друге напредне државе тог доба; која је имала своје велике културне традиције, своју сјајну прошлост, своју уметност, своје законодавство, свој израђени друштвени и политички облик. Кад пођемо историјом нашег народа од прве турске најезде на Балканско Полуострво, све до деветнаестог века, осећамо се опримирани бујицом осећања народног бола и пропасти. Као оркан, кад поништи богату њиву пуну дозрела златног класја, тако је и турска војска у папону сво је моћи, своје политичке и војне организације, прешла преко тадашње српске државе. Није

ју могла уништити наједанпут, али ју је ипак на крају савладала и што је дуже владала, што је више и сама слабила и распадала се, то је све страшније било њезино господарство у нашој земљи. Године 1521 пао је Београд. Освојио га је султан Сулејман Величанствени с војском, која већ и по самим описима кроничара, зауставља дах у човечјој души. Фанатизовани, занесени, богато опремљени оружјем, што га је тада стављала на располагање најсавршенија војна техника, освојили су Турци 29 августа те године овај наш увек лепи Београд, који је како се зна, потом а после владања и смрти Деспота Стевана доспео у Мађарске руке. Први уметнички дрворези, прве слике Београда, које су нам се сачувале, показују нам га у том добу: док хришћанска војска бежи и излази, улази у његове беле зидине нова сила, нова моћ, туђа и по племену и по језику, по вери и по обичајима, читавом начину живота и уређења . . . Док се под владавином ове нове силе Београд метаморфизира, док се на место његових средњовековних заветних цркава, подижу турска тулбета и џамије, лагано али сигурно врши се преображај и у души српског народа, формира се једно велико колективно осећање, једна јединствена психологија, која изнад свега истиче једну јединствену мисао: Слободу. „Слободу, дивну слободу" о којој пева велики Гундулић и која је једнака и у души Краљевића Марка, кад ронећи сузе ступа на крваво Косово, где је ударио табор и „купи харач црни Арапине", као и у души најмањег чобанчета, које уз фрулу чува своје стадо по тадашњим непроходним српским шумама. Као оличење ове узвишене психологије ствара се тада један нови, дотле непознати род људи, ствара се српски хајдук, човек, који даје своју кућу, своју породицу, за зелену гору, шуму и ведро небо, да ту у слободи и у својој души, као легендарни јунак, скује план о ослобођењу своје домовине. Величанствене су ове појаве, као што је и величанствена наша историја баш у тим најтежим данима. Постоји један виши ред и закон: Закон правде и правичности, који у све што је не-