Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 57

венаца није крунисано велико дело националних пророка, мученика и јунака југословенске мисли. Пуних дванаест векова је протекло у мукама и надчовечним борбама за одржање наших племених индивидуалности. Веома снажни народи и привлачне цивилизације ударали су на наша раздељена племена и државе. Па ипак, у низу свих протеклих столећа можемо се тиме поносити, никад није мисао међуплеменског братства и југословенске заједнице била угашена. Она је вечито живела у етнич-

организујемо са савременим институцијама снажну националну државу, да у њој припремимо најбоље услове будућности. Уставом од 28 јуна 1921 године настојали смо решити и тај наш државни и национални задатак. Али се све јасније показивало да национална мисао није добила у Уставу троимене државе свој прави израз ни снагу једне организоване националне целине. Са свима оним траговима прошлости који су нас племенски раздвајали, нисмо могли у пуној мери, синтетично, развијати све наше националне

Њ. В. Краљ чита Престону беееду

ннм елементима југословенског једпнсгва п у видовитој свести најбољих синова нашег народа. И онда, када је свако наше племе морало посебице и само да се бори за свој опстанак! Најзад је етничка истина југословенске мисли проломила све препреке, вековима вештачкп стваране, и у завршном периоду наше мученичке и крваве националне револуције и светског рата, доспела до стварања једне недељиве Југословенске Краљевине, са једним народом у једној држави. Када сам, после сјајних победа, 1 децембра 1918 године имао срећу да свечано прогласим уједињење Срба, Хрвата п Словенаца, по слободно израженој вољп свега нашег народа, захвалили смо искрена срца Богу што је остварен сан и вековни иедал наших славних предака, најбољпх Срба, Хрвата и Словенаца. Уједињени п слободни, имали смо да

одлике у неопходном унутрашњем јединству и хармонији. У таквом државном уређењу наш јавни н организовани полптички живот једва је и покушао да са поуздањем и искрено изиђе из уских племенских оквира. Могли смо победити све спољне непријатеље али себе, своја искључива посебна схватања, било нам је најтеже победити. Као да оно што је племенско не добија баш у јединству, у целини своју највишу вредност, свој крајњи циљ! Али најтежи удар државној и националној мисли дошао је од заслепљених партиских страсти и њихове међусобне борбе. Злоупотреба политичких слобода и парламентарног реда била је до те мере тешка, да је био доведен у питање напредак и развитак целокупног нашег народног живота. Узалуд су била сва очекивања да ће развој унутрашњег живота нашег довести до сређења прилика у земљи.