Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 133

— Први вод за претстражу! За један сат крећемо... I Спремамо се. Ово је једини начин, да се отресемо обуке и досадних препричавања, која напрежу живце. Сад нам је свеједно. У првим редовима или у позадини. Кад дође тренутак... час, да задрхти небо и земља, гинуће, коме је суђено, а тачно је, да ћемо ми први „изгутати" ватру. — Први вод за вечеру! — виче дежурни. Постројисмо се. Порције и кашике звецкају. Корак по корак примичемо> се казану. Они напред окрећу се и радосно довикују: „Погодите, шта имамо за вечеру!"... — Пасуљ!.. гракнусмо сви у глас. Сакупили смо се на зборном месту. После — вољним кораком. Крећемо преко понтонског моста. Пролазимо Чукарицу. Испред кафане седе другови из нашег одреда, довикују нас, шале се са појединцима и желе нам срећан пут. Они остају, а ми одлазимо. Безбрижно гледају за нама, као да не полазимо онамо, откуда се тако лако враћа осакаћених удова или као леш. А често 1 место повратка до малочас живог створа стиже само штури извештај: „Остао на положају!" Између низводног угла Аде Циганлије, одакле полазимо чамцима, и Мале Аде, где вршимо претстражу вода је врло широка и брза. ' Непријатељ зна, да се у том правцу превозе наше претстраже, па је сваке ноћи тај простор осветљавао рефлекторима и отежавао прелаз. Често нас је гађао из топа, који се налази код пумпе у бежанијској равници и приморавао 1 нас, да чамцима непрестано мењамо правац. Сад нас прати иста судбина. Врдамо чамцима и лево и десно. Послуга весла из све снаге. Дижемо се и спуштамо на узбурканим таласима, што су их подигли ударци граната. Брза вода заноси чамац. У опасности смо, да треснемо о кљун потопљенога шлепа, који штрчи насред воде. Чамац је свега неколико сантиметра н'ад водом. При најмањем покрету вода улази у њега. Седимо мирно као саливени. Спремни смо, да у случају крајње опасности поскачемо у воду. Зашто? Да спасемо живот само зато, да би га можда већ тренутак - два доцније изгубили! Стигли смо на обалу. У одређеном размаку идемо у колони по један у правцу земуница, где нас чека други вод, који смењујемо. Пут је каменит, стрм и пун рупчага. Једва се крећемо, и ако нам је свака стопа позната. Спотичемо се, падамо, устајемо и кре-

ћемо напорно, у највећој тишини, без псовке и љутње, као да нисмо војници, којима је ово потуцање дозлогрдило, већ туристи, који то чине из личног уживања. Удаљили смо се од обале. Кроз црну ноћ, под заштитом насипа, који нас заклања од непријатеља, примичемо се земуницама. Пипајући идемо напред. Клизимо низ падину насипа, придржавамо један другога.

Поглед на утврђену обалу Саве и порушени же. љезнички мост 1915 год.

Већ разазнајемо црне сенке, како излазе из земуница... Скупљају се у гомиле, које у овој ноћи изгледају још црње. — То су наши из другог вода, — чује се шапат. — Гле, како су нестрпљиви... добацује један. Буни их кретање авиона. Осећају, да се нешто спрема. Позадина је увек богатија новостима, него они на претстражи. На претстражи зна се само то, да је напред непријатељ. — Шта је?!.. Чега има новог?.. шапће цео други вод. — Авиони се нешто узмували... То нису чиста посла!.. — Бога ми нису!.. Дође време, да скупо платимо седмомесечни одмор, — одговарамо ми.