Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 155

и није располагао ауторитетом и преседанима за стварање владе. Али упркос овим тешкоћама ова ј је први Конгрес вршио многе функције врховне власти. Тако је он например створио војску } изградио флоту, штампао новчанице, закључивао зајмове и савезе, и прогласио независност Сједињених Држава. Али у тим радњама Конгрес је вршио само оно што је неопходно, али је зато губио у поверењу. Као природна последица, његова је акција била слаба и неефикасна. У јулу 1776 године Конгрес .је издао декрет о Статутима Конфедераци је и већне Уније; али је тај декрет остао без ратификације до марта 1781 године. Сам назив овог документа показује немоћ Владе. Другим речима, зло је бпло у недостатку снаге. Ова је скупштина била само савезничко веће. Например, када је мала, ваљана армија Вашингтона, боса, гладна, без покрнвача, у хладноћи Валеј Форге, прикупљена око ватра бојала се да заспи, и да се никад више не пробуди, а Конгрес се није могао решити на нове издатке, американски генерал Арнолд, бесан због неспособности Владе и изгубивши сваку даљу наду у помоћ армији, постао је издајица, а други, Грене, поднео је оставку. Овде могу подвући значајну чињеницу, да је усред ове опште несређености, једино Вашингтон са својом одлучношћу био у стању све то издржати, умирити безумље и охрабрити слабе. Необично јака опозици ја била је уперена противу Вашингтона, која је покушала на све могуће начине да га оборп; и да је он само био једноставно добар човек и фини џентлмен, а не нешто више, планови би уродили успехом. Он је био међутим изнад овога. Он је сматрао клевете и интриге као природну по јаву, као околности које треба имати на уму, а као што су поплаве, мразеви и буре, и то бе.ч икакве злобе. Пошто никад није жудео за влашћу и почастима, већ је једноставно вршио своју дужност, није имао разлога да подноси оставку на свој псложај тим пре, што је осећао да је изнад незахвалности и погрда. Он је једном рекао да би се осећао више пониженим, када би одступио због буке Конгреса, него ли када би положио оружје испред неког Британског војсковође. Већини је готово непознато, да је у том времену део америчке војске и официри који су били увређени и обесхрабрени поступком Владе, предложио, да се путем државног удара прогласи Вашингтон краљем, но ово он је категорички одбио. Можда најбоље обележје његова карактера, као једног организатора, који је

био моћан не само речима и делима, већ и снагом своје личности да скрши опозицију, што се најбоље да видети из циркуларног писма упућенсг гувернерима Сједињених Држава при крају рата, у коме он на пример каже: „Ја желим четири ствари, које по скромном схватању сматрам као битне за благостање и опстанак Сједињених Држава као самосталне земље ... Прво, нераздељиву целину држава под федералном управом; друго неповредљивост јавне правде; треће, присвојење правих мировних уредаба; и четврто — превласт мирног и пријатељског располежења између народа Сједињених Држава, што ће их упутити да забораве њихове месне политичке предрасуде, да учине заједничке уступке који су битни за општу нужност, и код појединих случајева да жртвују своја индивидуална преимућства у интересу заједнице (Државе ). Много потпомогнут од другог великог Американца тога времена, Александра Хамилтон-а, Вашингтон је био тумач федералних идеја. Не прелазећи преко достојанства и поштовања Вашингтоновог, може се навести, да .је он ставио свч моћ свога великог утицаја на расположење Александру Хамилтону, који је у то доба био први финансијски експерт Сједињених Држава. Вашингтон је увидео код Хамилтона генијалност државника без икакве зависти, без помисли на сво ју личну славу. Овакви савези су ретки, али из њих Вашингтон у свом мудром оптимизму имао је чврсту веру да ће на крају испасти све добро, и сматрао је да га издатци и раскошност држава по закључењу мира, подсећају на младог бапггиника који је на једанпут добио огромно наслеђе и којн ће се доцније вратити природно ј памети и обновити своје упропашћено богаство. Веома је значајно запазити да је Вашингтон приликом поновне кандидације за Пресидента био једногласно изабран и ни један од његових клеветника није смео да се појави као опозиција. Без жеља да жуди за непрекидном влашћу, имао је велику амбицију да живи усред зелених шума поред величанствене реке (Потомак), која се налазила покрај његовог великог поседа, и ово је постигао у времену од две године по поновном избору за Пресидента, изнурен физичким и умним тегобама, и преселио се у вечност 1799 године, стекавши као награду вечту благодарност и дубоко поштовање, не само од својих суграђана, но и од потомака оних, који су силом околности борили се против њега. Он је свугде сматран и гледан не само као највећи