Opštinske novine

Стр. 228

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Кроз неиздржљиве фијуке зрн'а, кроз грмљавину и кишу челика јуримо напред, у сусрет непријатељу. Предамном један тресну. Из проваљене лобање изби млаз крви. Мртав је! Поворка се све више отеже. Гушимо се од умора, дишемо пригушено и брзо, застајемо да мало предахнемо, па опет трчимо... даље... даље! Најзад стижемо. Заустављамо се на крају улице Цара Уроша, док стигну и остали, заслепљени, посрћући од умора. Дочекао нас је други батаљон. седмог пешадиског пука. Он остаје као заштитница, а ми ћемо примити борбу. — Браћо!... поздрави нас мајор Гавриловић, — од данас Врховна команда вас не броји више међу живе! Ви сте избрисани из њених спискова. Пожурите, бомбама и камама отерајте непријатеља са нашег земљишта! Као муња ирођоше ове речи кроз наше главе. У том тренутку неста умора. Наша тела добише нову снагу. Срца нам закуцаше јаче, крв нам узаври и јурну у лице, а руке не задрхташе, док су оштреним ножевима китили пушке. — Напред — грмну Кирхнер. — Напред — писну Кезић. — Напред! ■—- кликну Грубишић. Јурнусмо н'апред, а придошла нова снага понесе заморена тела. Талас одушевљења захвати до малочас клонулу поворку и понесе је. Ш-ш! Шш! Шш! Фијучу зрна, а подмукло Шш-шш-шш све је ближе. Успорисмо трчање. По звуку ценимо, да ће да тресне у нашој близини, а можда и међу нас... — Не збијај се у гомилу, довикује командир. Раштркасмо се као мачке, кад међу њих долети каменица; бацисмо се на земљу. Гру-у-у! Десно од нас тресну граната у неку малу и трошну кућицу. Грдан облак дима и прашин'а, киша од цигаља, лепа и комада греда поче да пршти и пада на нас. Експлозија је срушила до темеља целу кућу. Ја полетим напред. После неколико корака станем. Бљесак ракетле обасја рушевину. Коса ми подиже шајкачу. Испред рушевине леже баба и мало, ваљда четворогодишње дете, обоје окренути лицем према земљи, обоје у локви крви, обадвоје непомични и мртви! Даље!.. Даље! 1 . Шрапнели циче кроз ваздух. Пробијамо се испод њих. Само даље од куће, где ми је блесак ракетле открио онај ужас! Раскомадан војник — то је обична ствар.

Гомиле погинулих људи ништа... Али жена... дете!... Стигли смо до последњих кућа. Да сачекамо остале, па да кренемо на јуриш... — Напред су Десетопуковци! — виче неко. Са два питомца полетим напред. Артилериска ватра још је јача. Непрестано грми и пролама ваздух. Срећом — погоци нас пребацују. Прелаз је закрчен рушевинама. Улетим у једно двориште. Потрчим вратима, иза којих допре јаук. На поду лежи рањеник. Вуче се и јауче. Одјекну страшна детонација. Око мене се све проломи. Учини ми се, као да све прште у мени. Полако се приберем и окренем. Видим, примичу се питомци. Наши су напред, — довикујем им. У тај мах тресну шрапнел. Цреп се ломи и руши. То ме потпуно освести. — Напред! — викнух из свега гласа. Потрчао сам, пребацио се преко порушеног зида. Питомци за мном. Ево нас одједном на чистом простору. Осматрам терен. Нигде никога. Ровова нема. Наших нема. Пред нама нека кућица са оградом; заклања нас од фронталне ватре. Са лева и десна куљају пушчана зрна. Бију нас бочно... Фијук граната прилепи ме уза зид. Пребацила је! Станем за тренутак. Разгледам за собом. Све је у пламену, као да земља гори. Зрна решетају и пробијају остатке рушевина. Напред!.. Наилазимо на рупе и лешеве. — За мном! — продерах се. Крај мене два питомца и они обојица полетеше. После неколико корака западосмо у унакрсну ватру. Бацим се на земљу. Питомци падоше рањени. Јаук се разлеже. Једноме је повређен кук, па се вуче ПО' земљи, други, рањен у главу, јауче и пузи. Прибирам се... Шта да радим?!.. Брже него та мисао бежим натраг и опет лежем. Унакрсна ватра претворила је то место у прави пакао. Не дижући лице, прилепљено за земљу, видим, да нисам сам. Лево и десно, напред... ено још мојих другова. Спремни, чекамо команду. Одједном блесак пресече таму. Пред нама се указа брисани простор, сав прекопан топовским зрнима. По њему ископана рупа до рупе, а из тих рупа вире остатци раскиданих десетопуковаца. Команду заглушује тресак граната, које су узвитлале и само небо. Онда опет густа помрчина обави;а ужас, док нова ракетла високо не изви и не оцрта пут по небу. Ура-а-а! Ура-а-а! — диже се урнебесна вика. I