Opštinske novine

Стр. 252

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

тање, да Бог мисли своју мисао, али да она није наша, људска мисао, да Бог није сажаљив, да он, свакако, види наше сузе, али да их не утире . И поврх свега, он је осетио потребу да то каже. И у томе је његова катастрофа на земљи. Истина тражи да се каже, али људи не желе да је чују. Са далеко непогрешнијим инстинктом за практично, Ђина

.Вечна копрена": Сцена из другог чина: „Мисаоно одељење". преклиње Паола у моменту кад светина долази да га види и чује: „Не истину! Они морају чути лаж! Лаж! Ја те не дам! Не дам те, Паоло! Свет не трпи истину..." Али Паоло, гоњен унутрашњим демоном да је каже, чини противно. Маса је разочарана; а њено се разочарење — супротно разочарењу појединца код кога оно прелази у апатију — претвара у револт. Маса се клања успеху а не цени напоре. Паолу се Бог није хтео јавити! Он је недостојан, обмањивач, варалица, богохулник, грешник. Потстакнута верском нетрпељивошћу према слободним духовима, у овом случају Франческом, који безумно воли Ђину, светина урла: „На ломачу!® И ту је крај. Док Паола одводе на губилиште, и док се разлеже језиви глас лудаков: „Хеј!. . . Страшно би било кад се не би умирало!" — Ђина, са раширеним рукама, и погледом упртим у небо, призива смрт као божанску утеху и уништење врховнога зла, материје. Као што се види, најновија драма г. Николајевића има несумњиве квалитете једнога снажног филозофскога и психолошког умет-

ничког дела. По основној концепци.ји, множини мисли, разноврсности опсервација, она је садржајнија од других наших драма. Међутим, потребно је рећи да „Вечна Копрена" и као уметничко, позоришно дело, ни.је, упркос свога замашног, апстрактног задатка, изгубила контакт са земљом. Писац је осетио колико су људске страсти основа свију наших недаћа, катастрофа. и његова мисао, и она најапстрактнија, потиче из конкретних појава психе и осећања. Мешавином симболике и реализма, оштрих индивидуалитета и маса, он је постигао једну сценску занимљивост, која је имала заслуженог успеха Ја не кажем да се са свима поставкама и закључцима г. Николајевића човек мора сложити; али морамо одати дужно признање духовним замасима који су дали видних и сјајних резултата. Што се тиче режије, проблем није било тако лако решити. Она је ипак, нарочито у првом и трећем чину, била на висини свога задатка. Други чин, међутим, истина најделикатнији, сцене са духовима, нису биле нај-

, Вечна копрена": Сцена из трећег чина

срећније. Недовољно дискретне, сувише материализиране, оне су донекле чиниле утисак вулгаризације и нису постигле потребан ефекат. Глумци, на челу са г-ђом Каталннић и г.г. Гошићем, Милутиновићем и Милошевићем, заслужују сваку похвалу.