Opštinske novine

Стр. 258

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

старају да пренесу, што је могуће тачније, све оне односе, а нарочито тонске, који се налазе у објектима који су привукли њихову пажњу. И Боривоје Стефановић, као и сви људи, има својих специфичних наклоности, и у сликарству то се огледа у избору његових мотива и у решавању колористичних проблема. То су увек скромни мотиви и, на први поглед, радови који не одају ничег нарочитог, те само после озбиљнијјег посматрања мол<е се видети колико у овоме има чисто сликарског осећаја и за боју и за облик и за

Бора Стефановић: Душановац

цртеж. Његов „ Мотив са Душансвца" је одличан пример ових квалитета, и јасно показује како се може једна слика продубити а да не буде ни претерано обрађена, нити да изгуби ишта од свежине и директности утиска. У „Аутопортре" је мање срећан, слика је добро и цртана и малана, али је боја изгубила свежину, тако да подсећа на ванредно леп и драгоцен цвет у неком хербаријуму. Боривоје Стефановић, судећи по сликама на овој изложби, компону.је одабирањем, које он, како се то мени чини, постиже више тражећи тонску целину, но бирајући саме облике пре почетка рада, те отуда и јесте, можда, овај невероватни утисак природностн који његови радови дају, и у исто време упрошћавање и задржавање на битном. Ова одлика Стефановића, као сликара, мора да је била, да јесте, камен спотицања за многе неискусне критичаре ликовне уметности, јер за оне који не познају сликарство збиља дубоко, а по готову ако никад нису имали. прилике да сами сликају, његови радови ће изгледати „реалистички", можда би га чак могли оптужити да следује Курбе-а, или га упоредити и са Урошем Предићем у погледу педантности, а у ствари све то није тако. Сличност са природом у најбољим радовима Стефановића је карактеристична сличност а не топографска или фотографска, наравно, ово се ни у ком случају не односи на његову мртву природу, која и поред свих добрих

особина Стефановића као сликара, показује и сувише много тежње за разрађивањем непотребних детаља — и облика и тонских што увек доводи до покушаја да се дадне апсолутна сличност са обрасцем, и у исго време убија праву вредност уметничког дела, т.ј. не даје нам могућности да видимо како уметник види, рецимо, једну мртву патку као слику , јер како је он види као патку то се нас апсолутно не тиче. До сада сам видео већ око двадесет Стефановићевих слика, и судећи по њима, Београд у њему има сликара којим треба да се поноси, нарочито у ово доба када је уметност у целом свету, можда, на нижем нивоу но што је икада била. Љуба Ивановић у сво.јим сликама оловком достиже до невероватне виртуозности која изгледа једнака у свима радовима, те V избору његових цртежа главну улогу игра сиже, т.ј. волимо више оне цртеже чији нам се сиже-ји више свиђају, јер њихова уметничка вредност је готово потпуно једнака. За Љубу Ивановића, као сликара, природа се састоји из великог броја тонских флека чије се варијацијје могу наћи у скали оловке. И то је тачно како његове слике и изгледају, то су комбинација светлих и тамних плоха, тонова и полутонова, тако да нигде нема тачно одређеног детаља, али се све наслућује у игри тонова. Тешко је не сложити се са Ивановићем да му је, у овом потледу, једна од најуспелијих слика „ Воденица у Јајцу" (бр. 194). Ово није први пут да се признаје Ивановићу ненадмашност у овој врсти сликања, али се увек заборавља да се нагласи да је Ивановић толико далеко отерао са једном врстом технике цртања да је то престало бити цртање, он је измислио ново сликање. Он стварно слика у погрешном ма теријалу, он не црта. Зато би било неумесно третирати његове цртеже као цртеже, управо било би апсурдно тражити квалитете цртежа у стварима које су цртежи једино за то што су рађени оловком, они немају ни линије ни чврстине ни концепције правог цртежа, сви су ти елементи замењени чисто сликарским, тонским вредностима... Врло је тешко одлучити ко.јим мерилом да се послужимо при приказу .једне изложбе, нарочито једне изложбе на којој више људи учествују. Такав је случај и на изложби Ладе, те тако ако меримо вредност радова Драгољуба Глишпћа, о поређењу са осталим изложеним радовима онда, и поред свих недостатака, он добија извесну важност као уметник, он је развијенији и солидни.ји него многи други чланови Ладе, Али ако пак ценимо његове овде изложене радове, по једном општем мерилу, по мерилу којим се мери велика уметност. како прошлости тако и данашњице, онда Глишић губи много од своје уметничке вредности. Нема ничег неоправданог у његовом занатлиском ставу према у-