Opštinske novine

Стр. 334

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

На земљу паде комад подебље гране мога заклона. Шшшшш! грру! — тресну негде иза мене. Подигох главу. Бели облаци крунисали су стабло. Напад нашег десног крила прапао. Митраљези јоШ сипају кишу зрна. Фииу-так! — тресну шрапнел. Одломци падају, зрна се забијају у земљу. Прибијен свом снагом уз дрво, прошао сам без ране. Морам да бежим. Фијуче, урла, цичи. Долеће олово и гвожђе са свију страна. Преда мном се отворила читава провалија. Из ње се диже дим, густ и непровидан. Потрчим десно. Грру!... — звизну граната у једну кућу; кућа се наже и сруши, као да је од стакла. Бежим натраг, — исто . . . Поред мене протрча један. Држи се за груди. Одасвуд чује се јаук. Куда ћу? Куда из челичног и ватреног кола! Решим се да пређем на другу страну улице и заклоним се иза неке куће. Погнуо сам се. Шшшш! — шишти граната све оштрије, затим заурла, тресну — а земља као да се распаде. Бацим се потрбушке. Главу сам прибио уз неку бедну ограду, а леђа оставио на видику као ној. Пребацила је . . . Муњевитом брзином потрчим преко улице. Кррр-кло-кло! кло! — пресече ме митраљез у моме трку. Падох . . . Срушио сам се, као да су ми обе ноге од стакла и прсле на стотину комада. Пре пада преврнуо сам се неколико пута. Унезверено гледам около; не могу да дођем к себи, не знам шта се самном догађа. Крв шикља. Читави врући млазеви бију на неколико метара даљине. Пода мном је бара усирене крви и комађе изломљене кости . . . А нога! Откинута. Лежи поред мене окренута у супротном правцу и држи се на једној жили. Митраљез ми је откинуо десну ногу . . . изнад колена. Паљба не престаје. Зрна се укрштају. Неколико граната треснуше у мојој близини. Треба да се спасавам, док још имам снаге. Да, само како? . . . У близини никога. Пушка је неколико метара од мене. То је близу, сасвим близу. Треба се само довући до ње и употребити је уместо штаке. Али како? . . . Од мога измрцвареног тела до ње је далеко... сувише далеко... Некада би био довољан један скок. А сада?... Чини ми се да треба да

прођу читави сати. Треба ми џиновска снага да покренем преполовљено тело. Иде тешко... једва. — Шта се то учини од мене?... Направим први покрет. Бога ми, креће се. Близу пушке сам... сасвим близу... Још само два метра... још само метар... Ох, како је велик метар!... Боже мој!... не могу више. Откинута ми нога не да, као да сам привезан за њу, а она за земљу прикована. Крај ми је. Крв ми сва истекла; снага ме издала. Дршћем. Хладно ми је. Болови су страшни. Остатак ноге одупирем о хладан камен, тело се нагиње; чини ми се да падам у неку провалију. Копрцам се, одупирем о лактове, хватам за камење, али из баре усирене крви ни да макнем. Око мене паљба. Митраљези штекћу, зрна ми фијучу изнад главе. Подигао сам главу да је изложим мецима, па да учиним патњи крај. Али зрна фијучу сувише високо. Јаучем, кукам и дозивам... Чини ми се да ми је сва крв истекла, а хладно камење одузело и оно мало снаге. Свест ми се мути, а куће и земља почињу да се окрећу. Од силних болова и изгубљене крви малаксао сам потпуно. Глава ми бучи, а уши зује. Чујем Немце како у јуришу бесомучно урлају; и, одједном, јавља се мисао и страх да ће ме ухватити живог, у униформи четника. Заустављам дах, напрежем слух да боље чујем. У први мах ништа . . . Шта је то сад!... Да ме не вара слух?... Да ли ми у ушима зује узвици, јауци и запомагања, која сам доскора слушао?... Да није страх!... Не!... Јасно чујем вику Немаца и бат њихових ногу. Узалуд покушавам да скинем реденике и кокарду и да их одбацим од себе... Не иде руке су ми и сувише слабе . . . У близини опет тресак.. Киша крхотина поче да пада и да ме засипа. Лежим у усиреној крви, на изломљеним костима, без снаге и помоћи. Дршћем као у грозници. Ко зна докле ћу овде лежати раскидан!... Вид ми се помутио, магла пала на очи; око мене сутон; не видим ништа, иако знам да је дан. Очни капци, тешки као од олова, спустили се испред разрогачених очију. Земља пода мном завртела се, задрхтала, отворила се и прогутала ме . . . * * * Нешто ме тресе . . . Очни капци сами се отворили. Повраћена свест прикупила снагу и подигла ми главу.