Opštinske novine

Д-р Бојан Пирц Здра&ље у Југослапм/и*

Не можемо рећи, да се код нас расправља баш мало о здрављу. Пише се много, говори много! Само што приличан део тих расматрања никако не уздржи критику о тачности података о здравственом стању, а на којим фактима треба да се оснивају сва таква расматрања. Недостатак података многи покушавају да преброде процењивањем, које је врло често извршено у том смислу, да се лакше докаже тврђење које би се тек требало доказати. С тога је разумљиво, што разни испитивачи и писци наводе различне податке с којима сваки покушава своју тезу да брани. Да наведемо само један пример: Постоји тврдња, да у нашој земљи годишње умире 60.000 лица од туберкулозе, док други тврде, да тај број није већи од 40.000. Разлика, која износи једну трећину, мора сваки признати, није баш мала. Сходно томе варирању изводе се и закључци. Истина је, да овако великих размимоилажења у наводима не би било, да постоје тачни подаци са једног извора, пошто би онда самовољна процењивања и „дотеривања'' података отпала. Ми ћемо се у даљем излагању ослонити само на утврђене податке, које иам је делимично дала на располагање Општа државна статистика, а делимично их је прикупио Централни хигијенски завод. Да можемо проценити здравствено стање једног народа имамо на расположењу неколико мера. Такве су мере: општа смртност, смртност од извесних социјалних болести, смртност од дегенеративних болести, затим смртност одојчади и мале деце. Поред овога имамо ове најважније мере на живима: рађање, оболевање, телесна развијеност, дужина живота. Кад о свему томе имамо податке, онда можемо рећи нешто поуздано о томе какво је здравствено стање код нас, упоређујући те податке, наравно, са другим земљама. Када утврдимо здравствено стање, морамо се у кратко упознати и са тим шта је од нарочитог корисног, а шта од штетног утица.ја по то здравствено стање, да нам тако постане наша претстава о њему јаснија и да можемо нешто закључити о променама тог стања у ближој будућности.

* Предавање одржано приликом „Недеље здравља и чистоће" у Београду.

Општа смртност је код нас висока. У Ј^гославији умире годишње од прилике 250.000 лица, од којих четврти део отпада на одојчад. Ако тај број узмемо у сразмер на 1000 становника добијамо цифру за општу смртност близу 20, који број испада у поређењу с осталим земљама врло висок. Друге европске земље показују са изузетком Румуније и Русије мању смртност, а од њих је Холандија постигла рекорд у малој смртности са сеојих свега 9 смртних случаја на 1000 становника. Стојимо дакле више него два пута над европским минимумом. Апсолутна већина европских држава има тај број испод 15. У главнсме можемо рећи, да се општа смртност после рата у Југославији као целини није много мењала али показује тенденцију да опада. За све године овај број се креће изнад или испод 20, ма да поједини делови —• најочигледније Словенија и Војводина показују знатан поправак. Тако је на пр. у Словенији општа смртност у првим годинама после рата била изнад 20, а за последње две године износи 15.2 (1930) односно 16.7 (1931). Ово претставља ванредно леп напредак, нарочито пошто га Југославија као целина, барем излази из података, не показује. Изгледа, да од најбољег стања па до најгорег покрајине иду овим редом: Словенија, Северна Србија, Далмација, Босна-Херцеговина, Војводина, Хрватска-Славонија. Погледајмо сада како стоји са туберкулозом, која се сматра као наша најраширенија болест и што без сумње и јесте; можда не толико због броја смртних случајева, које проузрокује, колико због свога значаја као друштвене болести, због тога шго је она у свету већ прсетала бити најмногобројнија болест, јер је по броју њених смртних случајева пребачена на треће, пето па и седмо место, што доказује до је. борба с туберкулозом ипак успешна. По нашим подацима је 1929 године у нашој земљи умрло нешто мање од 41.347 лица од туберкулозе. Најмања је смртност од туберкулозе у Далмацији и Словенији. Србија је од прилике њима једнака, затим долази Војводина, док Хрватска-Славонија и Босна и Херцеговина показују сразмерно највећи број смрти од те болести. Раширеност туберкулозе је ту од прилике за 30% већа него у Србији и Словенији.