Opštinske novine

7

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 459

многим детаљним и минициозно израђеним одредбама што више заштити и обезбеди. На основу тога пројекта и поменутих примедби усвојених на конгресу градова, израдила је управа Савеза градова исте године и поднела Министарству свој нарочити пројекат закона о управи и самоуправи градова. Неповољне политичке прилике биле су разлогом да поменути пројекат комисије Министарства унутрашњих послова није постао законом. На почетку 1931 године било је опет изгледа да ће доћи до доношења јединственог закона о градовима, па је стога Савез градова Краљевине Југославије, са седнице Пословног одбора одржане 2 марта 1931 у Београду, поднео Министарству опсежну претставку, у којој је, у 29 тачака, изнео своје предлоге, с молбом да се узму у обзир код израде новога пројекта закона о градовима. Доношење закона о општинама и градовима било је међутим одложено, но сада изгледа да је решавање тога животног питања наших општина и градова ступило у своју коначну фазу. Господин Министар унутрашњих послова изјавио је наиме, у поменутом свом експозеу, да се у Министарству већ ради на предлогу закона о организацији општина. Управа Савеза градова нада се поуздано да ће пројекат закона о градовима, кад буде коначно израђен, бити и њој достављен на мишљење. Том приликом даће Савез градова своја мишљења и предлоге о детаљима појединих одредаба пројекта, но већ сада сматра за сходно и умесно да, у вези са својим досадашњим примедбама и претставкама, поново формулише своје жеље и предлоге у погледу основних принципа који би морали да дођу до изражаја у новом закону о градовима, ако се њиме хоће заиста да гарантује права и напредна градска самоуправа и да се грдовима обезбеди несметан напредак у свим гранама комуналног живота. 1) У смислу одредаба чл. 84 Устава не мора да буде донесен један заједнички закон за све општине, сеоске и градске, већ се градске општине могу уредити засебним законом, на другој основи. Савез градова заступа одлучно гледиште да би се за градске општине имао донети засебан закон. То је потребно не само зато што градови имају да буду носиоци опште управне власти првог степена, што их увелико разликује од осталих општина, него и зато што они, по социјалној и привредној структури свога становништва, имају много шири, бујнији и компликованији делокруг рада него сеоске општине, у којима је становништво готово искључиво пољопривредног карактера. Град мора да има савршенију и Свестранију управу, јер се у њему концентришу сви компликовани управни, социјални, привредни

и просветни задаци, па зато морају градови имати бољи, а потом и много скупљи апарат него остале општине. Разлика је између градова и осталих општина и у погледу надзора државних власти. У градовима ради општинске послове чиновништво са највишим квалификацијама, а интелектуални ниво градског претставништва редовно је такав да даје гаранцију за ваљано решавање и најтежих комуналних проблема, те надзор државних власти не мора да буде онако интензиван и непосредан као у сеоским општинама. Све те разлике говоре за то да би се имао донети засебан закон о градским општинама. 2) Исти члан Устава одређује да се организација општинских управа има уредити по начелу самоуправе. На ово питање полагао је и полаже Савез градова највећу важност. Будућност, напредак и процват градова зависи управо од тога на који ће начин и у којем обиму бити узакоњено и спровођено начело самоуправе. Самоуправа не сме да буде празна реч, она мора да има широк и дубок садржај. Општине желе да самоуправа, та њихова главна карактеристика, постане претежна и снажнија, тако да општина не буде тек управна и бирачка јединица, него првенствено локална заједница, јавноправна задруга, која ће спајати заједничким интересима своје чланове и спречавати атомизовање општинара по националном, класном или партијском диференсирању. Погрешно би било кад би код израде закона о организацији општинских управа била меродавна она мерила која су изазвана садашњим абнормалним економским стањем и која су потстрекла државне надзорне власти да пређу границе редовног и законитог надзора и да ставе општине у финансијском погледу под неку врсту старатељства. Закони о општинама и градовима не доносе се за годину две, него за дугачке деценије, и зато код њихове израде и доношења не могу да буду меродавне моментане прилике или неприлике, него општа и трајна мерила, општи принципи и схватања општинске самоуправе у културном свету. Колико је год данас политички, социјални и привредни живот у јаком превирању, ипак још увек превладава начело да су праве, истинске и широке општинске самоуправе најјача гаранција за здрав и нормалан напредак целокупног државног живота. Општина је основна станица државног организма, она му, ако је здрава и онажна, даје најјаче животне сокове, њене болести подгризају му снагу и живот. Њена добра или зла срећа одражава се у целокупном државном животу. Нарочиту важност у том погледу имају градови. Они су средишта свега националног, културног, социјалног и привредног живота и напретка, концентрационе тачке свих културних тежња и настојања у држави, у њима се рађају разне напредне идеје те се из њих као из великих