Opštinske novine

Стр. 460

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

жаришта шире по целој држави. По културном и привредном нивоу градова просуђује страни свет напредак целе државе. Градови, како је статистички доказано, сносе највећи део државних финансијских терета, у њима су најјача и најобилатија врела државних прихода. Ако се градови спутају, ако им се подрежу крила полета и развитка, слаби њихова потрошачка снага, настаје у њима нужно стагнација и апатија, која се мора неповољно одразити у државном газдниству, а и на селу, које само онда може да напредује, ако су градска тржишта жива и јака и ако у градовима влада јака привредна активност. Тешка криза у којој се данас налази цео свет, па и наша држава, може се, по мишљен>у Савеза градова, пребродити само ако се еманципирамо од оних заблуда које су произвеле ту кризу, од конфундације основних појмова и принципа. Зато и општина не сме да буде објекат аматерских експеримената, већ јој треба оставити и обезбедити њену најбитнију ознаку, т. ј. широку самоуправу, па ће онда општина постати чврст фундамент државе, који ће моћи стално функционисати, без компликација и без потреса. Интерес дакле саме државе тражи да општине, као и градови, привредно ојачају, да добију повољне услове, широку и солиднију платформу за што већу активност, за несметан развитак и полет на свим подручјима комуналног живота. Та платформа може да буде једино права, истинска и неокрњена самоуправа, слободна од неоправданог туторисања са стране државних власти, које треба да врше једино надзор да се рад општинских органа креће у границама што их одређује закон и да није штетан по опште државне интересе, како то предвиђају и чл. 92 и 93 Устава. Имајући све ово у виду, подразумева се само собом, да се она одредба чл. 84 Устава, по којој градске општине могу да буду законом и на другој основи уређене може само тако тумачити да се у случају засебног закона за градске општине — има градовима дати још шира самоуправа него сеоским општинама, те да према томе „друга основа" што је предвиђа Устав не би никако смела да буде на штету самоуправе градова. Савез градова жели стога да нови закон буде прожет свим оним либералним и напредним принципима што их налазимо у пројекту од 1927 године, а нарочито да — мутатис мутандис — у закон уђу оне одредбе тога пројекта (као чл. 96, 127 и 142), којима је сврха да заштите градове од евентуалног неоправданог и самовољног утицаја појединих државних органа и да, према томе, поставе здраве границе самовољном или неисправно схваћеном мешању у самоуправни живот, које се не може сложити ни са поделом одговорно-

сти, јер она има да лежи на самоуправним органима, а не на државним властима. 3) Ако у закону имају да буду таксативно набројени сви градови који ће бити организовани по закону о градовима, нека међу њима буду сви градови који су досад били као такви посебно уређени, а затим сва она места која, по социјалној и привредној структури свога становништва, по својим културним и другим установама, по свом историјском и кулутрном развитку и напретку, као и по интензитету свог привредног живота и саобраћаја, имају карактер града, наравно уколико, по својој финансијској снази, могу и хоће да сносе веће личне и стварне издатке скопчане са вршењем послова опште управне власти првог степена. Уједно би требало у закону предвидети на који начин могу убудуће поједина места да постану градови са опште управном влашћу првог степена, а и како евентуално престаЈУ то да бу.ду. 4) Како се, у смислу § 97 Устава, има ускоро законом уредити и организација бановинских самоуправа, и како то питање у великој мери тангира интересе градова и њихових финансија, сматра Савез градова за потребно да и о том предмету изнесе своје гледиште. Сврха је бановинских самоуправа, каои провинцијских и окружних самоуправа у неким другим државама, да у једну руку (према горе) државу ослободе од многих послова локалне природе који немају посредну важност за државну целину, а у другу руку (према доле) да, као више самоуправне јединице, изврше оне замашније задатке локалног карактера за које поједине општине саме немају доста економске и финансијске снаге, плп који су заједнички свим општинама у бановини. Ако се сврха бановинских самоуправа посматра са тога једино исправног гледишта, мораћемо спознати и утврдити чињеницу, да су бановинске самоуправе потребне само оним општинама које немају довољно снаге и средстава да саме на овом подручју изврше све оне задатке који би имали да падну у надлежност бановинских самоуправа. Општинама насупрот које саме могу потпуно да врше све оне послове који би иначе спадали у надлежност бановинских самоуправа — а то су градови — нису те самоуправе потребне. Ако градови на свом подручју могу да врше, а фактично и врше све задатке локалне самоуправе из делокруга социјалне политике, хигијене и асанације града, технике (као и у погледу грађења и одржавања путова), просвете, помагања пољопривреде, занатства, трговине, индустрије итд., те из својих средстава покривају све трошкове за вршење тих задатака, онда не само није потребно да градови падну под територијалну надлежност бановинских самоуправа него је и неоправдано да они за исте сврхе доприносе финансијске жртве још