Opštinske novine

Књшкевна хроника:

Један Јзоман о животу у Неограду за време рата 1915 године — Мирослав Голубовић: „Ргадтеп1а 1гадоесИае ћс1Ц". Пишчево издање. Штампано у Скопљу 1932 год, —

Мирослав Голубовић сасвим је ново име у нашој књижевности. Њега је скоро открио књижевни жири Београдске општине, који је имао да од шест послатих књижевних радова на конкурс Општине београдске за најбол>у приповетку или роман из одбране Београда из 1915 год., одабере и за награду од 10.000 дин. предложи најбоље. Голубовић је на овај конкурс послао свој рукопис под насловом „Рга&теп1;а 1га§оесПае ће1Н" са шифром „Један од живих". Одмах можемо рећи, да се за овај избор жириу не може ништа пребацити. Јер, роман Голубовићев, писан у одломцима, лепим стилом и без тежње за уметничким дотеривањем, црпен из живота на лицу места, без претеривања у описивању догађаја, уистини претставља за нас ретко књижевно дело, а за Београд и његову историју један од важних и до сада необјављених докумената, нарочито с погледом на живот у болници искасапљених и осакаћених бранилаца и освајача Београда. Први и други део Голубовићевог романа није толико интересантан и нов! Јер он у тим деловима романа описује живот војника-четника у затишју, кад нема борбе, и у окршају када се гине прса у прса, са ножевима на пушкама и бомбама у рукама. А о томе је иза рата доста писано. Нарочито борбе око Београда, и кроз његове улице, описане су верно и живописно у књизи „Агонија Београда 1915 год.", коју је са преко двадесет прилога из пера учесника у одбрани Београда издала „Група бранилаца Београда". Ту, у тој књизи, историјски књижевни прилози, нарочито г. г. Живка Кезића и Ђорђа Себ. Роша, о уличним борбама у Београду много су лепше приказали ток догађаја и опажања него што је то учинио Голубовић у прва два дела своје књиге. Уосталом, то је ствар индивидуална и у битки, где је живот у питању, сваки не може имати иста опажања. Па, ипак, и ако је Голубовић имао смисла и за таква опажања, и ако онда као дечко, ми у тим деловима не видимо Голубовића као човека на кога наилазимо тек у трећем делу књиге, у болници! Јер, док Голубовића у другом делу видимо

као човека који убија, помаже другоме да убија и кличе своме старијем другу Кумановпу: „Не дај се, стариот!", цросто му се дивећи како убија и пева, дотле у трећем делу гледамо сасвим другог Голубовића, човека без ноге, који са сузама у очима испраћа свога „камерада" из болничке собе, Немца, који без руке одлази кући, у Немачку, довикујући му братски и искрено: „АиГ \У1ес1егзећеп, категасГ'. Најлепши део ове књиге (да не кажемо романа, јер то није роман у правом смислу, већ одломци једне људске трагедије, коју је проузроковао рат) јесте онај део, у коме се описује болница, касапница, која је страшнија и свирепија него први ред на бојишту, где се гине али се без ноге, руке, вида и памћења не остаје, све док се у њу не дође, у ту болницу где људи умиру немогући да дођу на ред за превијање. Болницу, ратничку болницу, као што је била београдска војна болница 1915 год., Голубовић може мирне душе назвати својом болницом. Голубовићева болница, не само да је најлепши део у томе духу написан у нашој прозној књижевности, већ је она у свему превазишла Ремаркову болницу у делу „На западу ништа ново". Јер, док је Ремарк у својој болници чак и баналан, (она сцена са Пољаковом женом у постељи) дотле је Голубовић у својој болници скроз човечански. Зар није сјајан опис човечности у Голубовићевој болници онај тренутак када две мајке долазе у болницу, једна којој је син (Голубовић) без ноге, и друга, која жели да се распита за сина, који је са обе ноге остао мртав на бојишту, па затим обадве унесрећене мајке деле материнском нежношћу понуде немачком рањенику без руке, који је, можда, баш њих и унесрећио, питајући га српским језиком: „Имаш ли и ти мајку?", а он им погледом захваљује на поклонима и у њима гледа своју мајку, која је далеко негде у Немачкој. Не, то треба прочитати и осетити! Или, на пример, онај одломак када се регрут-болничар исповеда старом болничару и говори му: да ће из болнице побећи, јер