Opštinske novine

5" 24?

Михаило С. Петровић ВизеинтиЈски Сингедон

I ГРАД И СТАНОВНИШТВО Подела Римскога царства није извршена једним махом, већ је извођена постепено. Још Константин Велики пренео је престоницу у Цариград, нову варош, коју је подигао на Босфору. У току немирне и несрећне владавине његових слабих наследника, расцеп између Истока и Запада постојао је све дубљи, док се пбсле смрти цара Теодосија, 395 године, царство није коначно поделило између Теодосијевих синова Аркадија и Хонорија. Под Аркади.јем, ко.ји је добио источни део царевине, почело је формирање Византије. Сингидунум је и у источном царству остао погранични град, али више није био јаки и добро опремљени гарнизон свемоћнога Рима, већ далека и недовољно брањена гврђава једне још слабачке и неорганизоване државе. Баш у то време, кад је Византија почињала добијати своју посебну физиономију, Сингидунум је претрпео један тежак ударац: Атила га је освојио и опустошио 441 године. Истина, град је убрзо обновљен, али се сад нашао под сасвим другим приликама и сасвим другим животним условима. То више није римски Сингидунум већ византиски Сингедон. Византиски цареви обиављају Сингедон. У петом и шестом веку Сингедон је играо значајну улогу ка граници царства. Сви византиски историци често га помињу. Прокопије за њега каже, да је стари, славни и врло тврди град. Раније за време римске владавине Сингидунум је играо подређену улогу према Сирмијуму и Виминациуму, који су били средишта провинција. Сада, напротив, изгледа да је Сингедон постао најважније место на средњем Дунаву. Нажалост, није нам остало никаквих описа Сингедона из тога времена. Нема чак ни оних оскудних археолошких налаза, према којима се ипак може створити нека слика ранијег римског Сингидунума. То долази свакако отуда, што се целокупна грађевинска делатност сводила на утврђивање града и на грађевине у утврђењу а та су утврђења касније скоро сасвим уништена. Уколико су, може

бити, и сачувана, немају на себи ничег карактеристичног, по чему би се могло утврдити доба, када су постала. Може бити да неки нижи делови најстаријих градских зидина, који данас постоје, они саграђени од четвртастог тесаника, потичу још из првих векова византиског Сингедона, али за то је тешко наћи веродостојног доказа. Изгледа да је после проласка Хуна Сингедон први поправљао још цар Теодосије II. Многе веће радове предузео је цар Јустинијан, који је по Прокопијевом тврђењу град сасвим обновио. А и поред овога Византинци су у више махова дограђивали сингедонска утврђења. Сам облик старог римског града није, међутим, из основа мењан и, унеколико, сачуван је и кроз Средњи век. Хуни и остали варвари, крај све пустоши коју су за собом остављали, нису ни Сингидунум ни остале градове при својим упадима сасвим уништавали, те се према томе обнављање сводило углавном на преправку онога, што је за време борби упропашћено. Константин Порфирогенит чак у десетом веку помиње у Београду једну кулу „Светог и Великог цара Константина". Према томе изгледало би, да су се неки Делови сингедонског утврђења сачували за све време борби са Варварима. Т^о је, уосталом, сасвим вероватно. Варварске масе биле су у стању, уз помоћ римских пребеглица, да у зидинама опседнутог града начине бреше, кроз које ће нагрнути унутра, опљачкати варош и, евентуално, бацити ватру у оно, што се дало попалити. Дебили градски зидови и јаке куле нису се у оно време могле уништити без дугих и истрајних напора око рушења, а такви послови нису били нимало у обичајима скитачких племена, од којих је Сингедон страдао. Што се тиче саме вароши и кућа за становање, од њих нам није остало никаквих трагова, нити се ма шта може посредно закључити. Како су оне у петом и шестом веку изгледале и од чега су грађене, то вероватно никада нећемо знати. Једино се са сигурношћу може тврдити, да је целокупно грађанско насеље, или бар његов већи део, морао бити у унутрашњости градских зидина. Становање на отвореном пољу било је изложено и сувише великим опасностима, нарочито на раскрсници путова, каква је одувек била сингедонска околина.