Opštinske novine
7*
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 531
Врло добро било је развијено пчеларство. Од пољопривредних производа Србија је имала за извоз мед, восак, шљиве и дуван. Преко Београда извозило се просечно годишње 250.000—500.000 килограма меда и 88.000 килограма воска. Дуван се у Београду продавао 8—12 гроша ока, а у Мађарској 12—23 гроша. Но, на сваку оку дувана плаћала се увозна царина од 22% гроша. То је дало повода великом кријумчарењу, о коме ће доцније бити речи. Извозна царина на дуван била је свега 4 гроша од товара. Суве шљиве продавале су се у Београду по 10 пара до пола гроша ока, а у Бечу преко 3 гроша ока. Само на тој трговини могла се дакле извући бруто зарада од 600 до 1000 и више на сто. Извозна царина на суве шљиве била је свега пола гроша од товара. Да је гајење житарица било развијено за извоз, београдска трговина могла је на томе да оствари велике зараде. Јер се жито у Србији продавало 8 и по до 20 гроша највише квинтал ,а у Бечу 30—50 гроша. 6. Значај српских шума у трговини Београда Огромна пространства Србије била су обрасла густим и здравим шумама, нарочито храстовим и буковим. Тим храстовим шумама Србија дугује добар део благодарности за своје ослобођење, као што ћемо доцније видети, кад будемо говрили о сточарству. Београд је могао брзо и лако да постане велики центар шумске индустрше, али то није искоришћено. Храстове шуме су се чувале због жира за исхрану свиња, а букових шума спаљивани су каткад велики комплекси, само да би се извукао катран. Дрво за огрев на лицу места, у шуми, било је без вредности. У варошима дрварских трговаца није било, него су сељаци довозили дрва колима и продавали. У колико је варош била удаљенија од шуме и тражња дрва већа, у толико су кола дрва била скупља. У Београду су стајала кола до 27 гроша. Кад узмемо да су кола имала отприлике 4 квадратна метра дрва, онда је тада, према данашњој куповној вредности, метар дрва стајао око 49 и по динара. Кад се узме у обзир да дрва продавца нису ништа коштала, то је свакако било скупо, али се тако искоришћавала велика тражња. Као што смо раније поменули, букове шуме искоришћавале су се за вађење катрана и катран је био извозни артикал . Велика корист извучена је од шишарки, које су постале значајан извозни артикал и, захваљујући Кнезу Милошу, шишарке покупљене на општим (т.ј. ничијим) шумским имањима, донеле су знатне приходе народној благајни.
Годишње се скупљао на један милион ока шишарки које су продаване просечно по пола гроша ока. Тај приход народне благајне називао се „шишарачки приход." Шуме и близина шума дале су могућност још једној извозној трговини: крзнима. Нарочито је добро било медвеђе крзно. Али, добра могућнст ове трговине слабо је искоришћавана и медведи су убијани не толико због крзна, колико због тога што су опасни. Поред медвеђих крзна извозила су се још крзна од курјака, јазаваца, лисица, зечева, куна, видра, творова, дивљих мачака и веверица, али све у малим количинама. И ову извозну грану мањег значаја држала је у рукама београдска чаршија. Највећи значај српских храстових шума био је у исхрани свиња. Да су Турци, у место људи, уништавали у Србији свиње, т.ј. сагорели жирородне храстове шуме, можда би победили Србе, казао је један Француз, тадашњи савременик, одличан познавалац тадашње Србије. Заиста, ту има много истине. Јунаштво Срба не би можда по себи дошло до победе, да нису од трговине свињама добили новац, који им је омогућио не само да набављају оружје и храну, него да и државни буџет у првим годинама још неодређене слободе склопе без дефицита, па чак и са суфицитом, а да поред тога уредно плаћају данак Порти. Ни једна земља Балкана није имала ни из далека толико развијено гајење свиња, као Србија. Управо, то није било неко нарочито, ни систематско гајење. По пространим храстовим шумама, које су претстављале опште добро, полудивље свиње јуриле су у чопорима, а о њиховој исхрани бринуло се храстово дрвеће својим плодом. Као посластице допуњавале су исхрану дивље крушке и јабуке. Ту су се свиње у слободи множиле и п> јиле. Сопственици нису ни знали колико глава имају, сем отприлике. Ретко су их обележавали, неким резом на ушима, јер су свиње саме познавале свој чопор и нису се од њега одвајале. Било их је хиљадама и хиљадама. Свиње за извоз биле су махом беле, ређе црне, а најређе сиве. Месо белих свиња сматрало се као најбоље. Пасмина им је била особена, каква се није сретала у осталим крајевима Европе. Биле су агресивне и готово крволочне. Нападале су малу децу и није била реткост да свиња дете поједе, кад га само затекне. Нападале су у чопору и на овчарске псе. Ова крволочна нарав дала је повода мишљењу, да су биле мешавина питомих свиња и дивљег вепра. Поред тога и њихов облик више се приближавао облику дивљег вепра, него ли питоме европске свиње. Ако је неко хтео да свињу нарочито угоји, одвајао ју је из чопора и хранио је кукурузом и јечмом.
— Крај у идућем броју —