Opštinske novine

Културна хроника: Д-р Марија Илић-Агапова референт Библиотеке и Музеја О. г. Б. Конкурс за најлегпиу књигу Дечје библиотеке Ооштине града Београда

Свака и најидеалнија метода рада, замишљена ин апстракто, добија своју пуну садржину и рељефност применом у стварном животу. Вредност овог принципа уопште, очитује се нарочито у раду с децом. Тек кад се нека метода примени на рад с децом, види се, колико је она пријемљива, колико има у њијзи животне моћи и, колики су и какови могу бити' њезини резултати. Међу познатим методама рада савремених градских библиотека у пропаганди књиге: ширењу и одржавању љубави према књизи уопште, раду на стварању ингереса и тамо где га уопште није било — заузимљу важно место и т. зв. конкурси за најбољег читаоца, као и конкурски за најбољу књигу. Ове методе рада и њихове примене имају већ своју историју. Резултати ког дају имају увек позитиван карактер, и обзиром на истакнути главни циљ и обзиром на проучавање читаочеве психологије, што је један од нарочито важних и значајних момената у одређивању читаочевих потреба, његових захтева и општег правца рада. Истакнуте обе методе рада с читаоцем путем конкурса, могу се применити у раду с децом тек након дуже периоде рада у дечијим читаоницама у коме се деца: путем свакодневних разговра, саветовања у избору добре дечје књиг.е, одржавању читавог низа приповедачких села индиректним путем привикавају, да са махиналног прелазе на „активно" читање књиге, да се све више и више привикавају, да код читања врше и неку врсту анализе самог дела: фабуле, описа појединих људи, типова и природе, стила и пишчевих способности уопште. Одрастао човек, нарочито у добу, кад су још релативно далеки ретроспективни погледи на прошлост, на његово лично детињство, код обичног расуђивања, полазећи од принципа: „млађи и старији", обично за старије доба присваја: све знање и све схаваћање, лишавајући децу сваке самосталности расуђивања. Но већ мало интимнији поглед на сопствену личност, доказује, да човек и у најранијем детињству има самостално мишљење, да је оно често веома развијено и да даје много разлога за

размишљање и проучавање овог најранијег човековог доба, кад је иначе слабо развијена способност у описивању и изношењу унутарњих доживљаја и преживљавања. Кад би употребили метафору, онда би морали казати, да се у овом душгвном процесу поједине методе које помажу разоткривању дечије мисли и осећаја, могу упоредити са дејством топлих и златних сунчаних зрака, које помажу, да се разоткрију и растворе лепе лагице цвећа и да се види његово дотле брижљиво затворено златно срце, које пружа многа изненађења. У основи конкурса за најлепшу књигу лежи идеја ауто и алтеро анализе: читалац треба, да означи најлепшу књигу, али је тај појам „најлепши" у овом случају доста компликован, он не носи искључиво субјективан карактер, књига мора бити и апсолутно лепа, мора се и другим допадати, јер сваки конкурент рачуна с тим, да ће за пријављено дело гласати, ако не сви учесници конкурса, а онда барем велики део. Дакле, претпоставља се прилично сложен мисаони процес. По свом формалном облику и по својој процедури конкурс за најлепшу књигу има неколико стадија: — У првом реду Библиотека истиче листу конкурса, објављује, да је конкурс отворен и позива своје чланове, да на истом учествују. Чланови, који желе учествовати на конкурсу дужни су у сандуче за писма, које се налази у самој Библиотеци, убацити листић на ком означује: која им се књига највише допада. На Конкурсној се листи у истовреме означује до ког ће се датума вршити примање пријава. Листићи се у препису вешају на зато одређеној табли у читаоници на којој се налази и сандуче за писма, а у исто се време објављује и општа схема пи гања, која читаоцу означује правац његовог даљег рада: како се треба припремити за дебату, што је уопште важно код сваке књиге и на што треба нарочито обратити пажњу. Схема садржи питања: 1. Каква је основна мисао књиге; 2. Шта је писац хтео постићи са својом књигом; 3. Да ли су по.једини карактери тачни;