Opštinske novine

Стр. 606

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Занимљиво је да су и ти увезени артикли били у Србији знатно јевтинији него ли у Аустрији. Ока кафе стајала је у Београду 1ОУ2—12 гроша, а у Земуну 18 гроша; ока шећера у Београду 7 гроша, а у 'Земуну 18 гроша. И ови артикли били су предмет кријумчарења. С обзиром на све веће развијање трговачких веза Београда с иностранством, у трећој деценији прошлога столећа почели су се оснивати у Београду страни конзулати, најпре аустријски, затим енглески, руски и фарнцуски. Готово делокупну ову велику извозну и увозну трговину Београда држали су, као што рекосмо, у својим рукама Цинцари, Јевреји и странци. У унутрашњој, малој трговини, заузели су поред њих мало места и Срби. 11. Трговина Кнеза Милоша. Највећи и најбољи трговац Србин у Србији био је Кнез Милош Обреновић. Пре доласка на власт био је свињарски трговац. Као владар није.напустио трговину, него је још проширио свој делокруг, радећи са осталом стоком и осталим намирницама. У томе су му помагали његови комисионари, од којих је у почетку у Београду био значајан Земунац Наум Ички, али га је доцније заменио Јеврејин Давичо. У Земуну радио је кнез Милош нарочито са Лазаром Бајићем и Пантом Хаџи-Стојилом. Говори се, да је Кнез Милош своју власт злоупотребљавао и у своје трговачке циљеве. Једном је, на пример, пустио у Београду у продају месо својих говеда по скупљој цени од осталих касапа. Месо је, наравно, остајало непродато, ма да су у ствари кнежева говеда била боља од осталих. Али, Кнез је тада забранио продају осталим месарима, док се његово месо не прода. Да би оправдао тај пступак позвао се на један турски закон (Кадунам Никопољског Санџака), који предвиђа, да субаше имају право да одреде 2—10 дана у години, када није дозвољена никаква друга продаја ' намирница, сем за њихов рачун. Исто се тако говорило, да није трпео да неко има артикле боље од њега и да је често присиљавао сопственике, да му продају своја добра имања по цени коју би сам одредио. 12. Трговци у Србнји. Да би неко, пре сто година, био трговац у Србији, требала му је нарочита дозвола Кнеза Милоша, односно надлежне власти. За добијање трговачких дозвола у Бео* граду наплаћивала се објавна такса. Постојале су четири класе објава и то: 1 класе, за трговање по унутрашњости Србије; 2 класе за трговање по Босни и Турској; 3 класе

за трговање по Аустро-Угарској; 4 класе за калаузе. Таксе су биле одређене у овој висини: за објаве 1 класе 31 грош и 26 пара; за објаве 2 класе 53 гроша и 12 пара; за објаве 3 класе 106 гроша и 24 паре; за калауске објаве 26 гроша и 16 пара. Поред тога трговцима Србима за пасоше на трговину наплаћивало се 1 грош, а странцима 2 гроша. Обични путници, који се нису бавили трговином, домаћи и странци, плаћали су за пасош свега пола гроша (20 пара). Право за држање дућана у селу издавао је Велики народни суд и оно се звало „дућанско објавленије". Плаћало се једанпут за увек 500 гроша, до 1835 године. А после тога висина таксе остављена је оцени самога суда, који ју је одређивао у границама од 83 до 500 гроша. Од странаца који су имали дућане по варошима наплаћивала се „дућанска аренда". У првој половини треће деценије та такса износила је по 60 гроша годишње, а од 1837 год. свега 30 гроша. У Србији су механе биле једна добро развијена трговачка грана. Било их је око 1200. За отварање такве радње била је потребна нарочита дозвола нахијског суда. Године 1836 ова такса утврђена је на 6 талира годишње (240 гроша). Касапнице су издаване под закуп на три године. Сељаци су доносили своје производе у варош на продају. Али, против тога су устали варошки трговци. Концем треће деценије забрањена је сељацима по варошима продаја свих других производа, сем воћа и бостана. Но, приликом вашара по општинама, који су се одржавали једанпут., двапут или трипут годишње, могли су доносити на пијац све производе. Тада су плаћали таксе: за продатог вола 6—24 гроша, за кожу јагњећу, јарећу или од дивљачи 2 паре, за 100 ока дувана 2 гроша, за сто ока ракије 20 пара, за оку воска 6 пара, за сав остали еспап 2 и по од сто вредности продате робе. Торбарење је било са свим забрањено. Сем животних намирница, главни артикли, који су могли да се нађу у београдским дућанима били су: ашови, косе, српови, ножеви, разна гвожђарија, звонца за стоку, упаљачи на кремен, бурмутице, кремење, просто посуђе, проста стакларија, мала огледала, стаклени украси, турска седла, узенгије, ужета, појаси, чоја, разни памучни штофови, свила, мараме, козје мешине, асуре, чизме, напуче, опанци и со. 13. Занатство. Београдско занатство је било врло слабо, са незнатним капиталом и слабим мајсторима, који су знали само примитивне занате за потребе широких маса. Због тога су занат-