Opštinske novine

Стр. 802

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

А како би те палате претстављале такође један знатан блок београдске територије то се о њиховој спољној и унутрашњој архитектури мора једновремено говорити. Њихове фасаде морале би се изградити у чисто националном стилу — кад се он формира и обележи новим изменама грађевинског закона. Најзад, прва и похвална иницијатива за ширење нашег архитектонског стила треба да се веже за престоничку општину. Што се тиче унутрашње архитектуре, она има да реши ироблем малих хигијенских станова, са идеалним практичннм конфором, купатилом, сунчаном терасом, непосредним проветравањем, са водом, на спрату и у стану, малим теретним лифтом за дрва и остало, и одводним цевима за ђубре и прљаву воду. Таква једна комунална палата могла би да садржи у себи око стотинак малих станова, чији би сезакуп имао кретати од 200—250 дин. од стана, а га би цена омогућила рентабилитет издавања.* У целој колонији било би око 120 великих палата од по 50 станова, што би са потребним парковима, школом, амбулантама, дечјим обдаништем, игралиштем за децу, евентуално општинском болницом и баштама око кућа изнело читав један мањи кварт. Тај кварт пмао би да буде образац, узор за нову, националну архитектуру Београда. У овом чланку нећемо говорити о огромним финансијским ефектима, неопходним за подизање једне овакве колоније. По најповршнијем прорачуну цифра би се кретала око четири стотине милиона динара. Та, за садашње прилике фантастична сума не може се, природно, очекивати из редовних општин-

* Види нашу студију Станбено питање у књизи Наши социјални проблеми (издање Геце Ксна 1932 год.) где смо ово и конкретним цифрама доказали. ских прихода. Како би подизање ове комуналне *колоније био у суштини инвестициони рад — то би се за његово извођење могао да добије инвестициони зајам. А ако је данас депласирано говорити ма о каквом великом милијунском зајму, неће бити депласирано сутра, када се прилике среде и иоле консолидују. Да завршимо. У позадини свих мрачних боја, које смо овде набацали, пробија се ипак један светао колорит. И то нека нас теши и нек нам даје наде и потстрека за нова прегнућа и бољу будућност. Београд је ипак направио један џиновски напредак. Од велике оријенталске паланке из 1914 год., он је већ у 1928 год. био град европског значаја, а сада, када се и фактички споји са Земуном, Панчевом и целим сеоским хинтермендом, он има све услове да буде велеград међународног реномеа. У своме гигантском прогресу он неће и не сме стати на пола пута. Он ће, нема сумње, створитп и свој национални архитектонски стил, и своје велике станбене колоније. Само нека се одозго покаже толико иницијативе н разумевања, колико Београд има добре воље и подобности да схвати и разуме паметне реформе, па ће се сви ови проблеми потпуно решити. Њих само треба добро простудирати и формулисати и изнети на дневни ред, а њихово реализовање остаје после питање догледног времена. Ако смо овим анкетним бројем, посвећеним архитектури Београда, успели бар донекле у томе, да формулишемо и ставимо на дневни ред један нов комунални проблем можемо бити потпуно задовољни и ми, и грађани Београда.