Opštinske novine
6*
ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ
Стр. 593
ференција повољно решити српску ствар, јер се силе учеснице никако не слажу међу собом. И заиста, Цариградска конференција није задовољила Србе, јер је Аустрија свом својом душом пристајала уз Турску. .. Историја је била одредила да се сачека дан кад ће.Аустрија у рату са Пруском 1866 године, бити потучена код Кенигсгреца, па да Турска изгуби јак ослонац и попусти пред правом и захтевом Србије о.предаји градова. Тако је београдски град предат Србима тек 6 априла 1867 године, пет година после бомбардовања. Споменик Победе у Београду Београд је био, 1862 године, четири месеца у опсадном стању, од крваве ноћи између 3 и 4 јуна па до 24 септембра, кад је предат кнезу Михајлу царски ферман, који је израђен на основу решења Цариградске конференције. Истог дана кнез Михајло упутио је прокламацију српском народу у којој се каже да се прима решење .„сувереног двора и свију гарантних сила" и поред тога што ово решење не одговара у пуној мери жељама и очекивањима српског народа. Ипак оно „садржава испуњење неких досад неудејствованих права Србије и неке нове добитке." Ови нови добитци налазе се већ у члану првом решења Цариградске конференције, у коме се каже: „Да би се уклонила могућност сукоба произлазећи из помешаности у истоме месту народа муслиманскога и српскога, правитељство отоманско пренеће у подпуну собственост правитељства србског, под условом да ово надокнади за то имаоце, све земље и куће принадлежеће данас муслиманима у преградију београдском. Порта оставиће с истим правом реченом правитељству зидове, обкопе и постројења, образујући стари појас, који дели нову варош од старе, назване предградијем, као и четири капије: савску, варошку, стамболску и видинску.... Ови обкопи, зидови и капије морају се срушити и поравнити... Искључна јурисдикција власти србских распростираће се у будуће на целу варош као и на предградије београдско... Град (тврдиња) задржава се са проширеном еспланадом... Дакле, у „Београдској вароши" неће више бити Турака. Оно фамозно „ навеки" из фермана од 1833 г. трајало је свега тридесет година.*... Мермерни крст на Малој пијаци, на Сави Сад је дошло време да се у самом Београду подигне крст као споменик Победе. Овај крст подигнут је још исте јесени и о њему је тадашњи београдски лист „Световид", од 2 децембра 1862, писао: „Турци који су с нама живели, тако су нам на сметњи били и тако су нас са којечим збуњивали, да досад ни у једном крају хришћанске вароши Београда не имадосмо крста, који
би у свако доба дана и ноћи пролазећем хришћанину, док погледа у њега, крепост у срце усељавао и слободу поткрепљавао, а страним опет био знак да у томе крају живе Хришћани.... „Честити Срби и одлични грађани наши, господа Кира Христић, трговац, и Антоније С. Радивојевић, слуга, први насташе те о свом трошку набавише и на „Малој Пијаци" подигоше прекрасан крст од мермера, који је освештан прекјуче, на Првозваног Андрију. „Пет свештеника и много народа било је приликом овога за нас првог освештавања побожнога знака хришћанскога, који је намештен да нас опомиње да у Београдској вароши нема више Турака....
Споменик Победе од мермера, који се данас налази у Моравској улици
* * * Овај мермерни крст, Кире Христића, трговца, и Антонија С. Радивојевића, слуге, не налази се више на „Малој пијаци", на Сави. Премештањем ове пијаце крст је пренет у Моравску улицу, где ретки пролазници, прави Београђани, и не слуте да је то некад био њихов горди споменик Победе, Кад је, најзад, после тешких искушења и очајне борбе нестало Турака из Београда...