Opštinske novine

Стр. 554

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

многих страна предлаже се си-стем избора градског одбора, из чије се средине после бира градски претседник (градоначелник) и остали часници. Тај систем, и ако га је Запад у многоме усвојио, не одговара психологији нашег јавног живота. Наш је народ у широким масама политички самосталан, има своје политичко васпитање, своју зрелост просуђивања, и он тражи да унапред зна с ким ће да ради, ко ће му бити комунални вођа и претставник. Проучавајући ово питање у најтананијим детаљима на самом терену, по нашим градовима, дошли смо до закључка, да интерес сваке комуналне заједнице захтева да градског претседника бира непосредно народ; да потпретседник треба да буде из редова комуналних стручњака, јер он у ствари треба да води комуналне послове, док је претседник виша политичко-репрезентативна личност, први грађанин свога града. У погледу одређивања ранга, првобитни пројекат законски узима положај среског начелника као одговарајући ранг градског претседника. То је у основи погрешно. Само би се још у погледу вршења дужности опште управне власти првог степена могла да толерира ова ранг листа! У сваком случају положај претседника (градоначелника) града је и већи и деликатнији од положаја наведених државних органа. Сетимо се примера Енглеске, који је бар овде за подражавање. Код њих је њихов градски „лорд-мер" један од највећих ауторитета. И у истини, претседник града као директни претставник народне суверене воље, мора да има у себи нечег што се и у спољнем и У унутрашњем декору прелива између демократије и суверенства. У државној хијерархији нема положаја ,који би одговарао положају претседника градске општине. Његова власт не мора бити велика, али његов ауторитет мора да буде највиши. За то је додуше потребно дуже васпитање самога народа, али кад се већ новим законом узакоњавају нова начела, онда и овај појав треба корегирати према духу времена. Наши су се претци борили за политичку самоуправу; данашње се генерације боре за социјално-урбанистичку самоуправу; старима је општинска управа била највиши експонент уске партијске борбе; новим генерацијама — управа градске општине има да буде највиши, локални ауторитет у социјалним дужностима муниципије и ублажавању сукоба социјалних маса, путем комунално-реформистичког интервенционизма. О деполитизацији самоуправних органа такође ништа није речено у званичном пројекту, а то је било потребно. Само принцип деполитизације треба правилно разумети. Деполитизација се не сме гледати у одузимању основних политичких права градским комуналним службеницима.

Данас постоји јасно уочена тежња, да се ни сталном кадру војске не одузима активно право гласа! Деполитизација би стварно имала да значи: забрана пасивног изборног права; свака забрана политичког клакерства и агитовања кроз општину као комуналну установу; забрана рада не само за ма коју странку него и противу ма које странке! Није згодно ни то, што пројекат лимитативно означава која варошка места поименце спадају под Закон о градовима. На тај начин сва непоменута места дефинитивно испадају испод његове компетенције, а ми данас имамо 489 вароши, од којих је само 75 законом побројано за проглашење градом. Далеко би било боље, кад би се дала место тога једна општа дефиниција појма града: градови су сва она места која по социјалној и привредној структури свога становништва, по своме историском и културном развитку и напретку, као и по интензитету свог привредног живота имају карактер града; и Ео Јрзо, сва таква варошка места, која имају или могу имати довољно финансијских сретстава за вршење својих комунално-социјалних, урбанистичких и административних дужности управне власти I степена спадају под компетенцију Закона о градовима. Према томе, таква места имају се статутима проглашавати за градове, у колико то досада нису. Независно од ових принципијелних примедаба, предлози Савеза градова о Закону о градовима уносе много нових и савремених момената, које државна комисија и законодавни форуми морају имати у виду. Елаборат, кога је редиговао Савез градова, и са научног и са практичног гледишта, је врло добар и могао би да послужи као одлична база за један најсавременији пројекат Закона о градској самоуправи. Тако н.пр. Савез градова са свим оправдано рачуна и на женско бирачко право и њихово активно учешће у комуналном животу градова, што држава код Народног претставништва још није спровела. Још једна лепа и интересантна новина у једном законском пројекту. У чл. 91 предвиђени су квартовни претставници општинског суда, са многим атрибутима чланова суда мало нешто ограниченим и модификованим. Ако би се ова новина лепо искористила и постављеним границама онемогућила евентуална злоупотреба власти — онда би и она имала своје практичне вредности. У погледу признања Савеза градова као највише комуналне институције, ни један пројекат, такође ништа не предвиђа. Према томе, Савез би имао да остане и даље приватна установа. То не сме да буде ни у интересу државе, ни у интересу градова. Једна од првих мера за комуналну консолидацију јесте законско признање Савеза градова као нај-