Opštinske novine

Стр. 258

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ти као извор разних иехигијенских недаћа. Да ли је могућа коначна асанација градског насеља без тога? Кад се има у виду да је, према новом Грађевинском закону, општим упутствима за израду уредбе о извођењу регулационог плана и Грађевинског правилника, регулисан однос изидане према неизиданој површини градилишта, односно да ће се Грађевинским правилником тај одос дефинитивно нормирати, онда је лако извести закључак, да није свеједно да ли ће се та слободна површина градске територије уредити или ће остати неуређена. То није свеједно ни са гле-

■

Данас Универзитетски парк

А некада (до пре 7 година) пијаца...

дишта индивидуалног, власничког, а још мање са опште-комуналног, јер су у питању велике површине скупоценог градског терена. Најзад, чему треба да служи нормирање тог односа ако не хигијени становања? А зар хигијена стана није илузорна без хигијене дворишта? Ако је законом потребно регулисати односе у људским агломерацијама, а који односи по природи саме ствари постоје, у нашем конкретном случају та се потреба још јаче намеће. Јер за житеље није свеједно, да ли суседно двориште, башта или имање услед нечистоће и неуређености служи за извор разних нехигијенских зала или ће, поред свог естетског задатка, пружити својим зеленилом и укућанима и суседном грађанству све оне благодети које се с правом очекују од лепо уређених објеката ове врсте. Баш џ- обзиром

на ту околност што правилно уређење дворишта и башта тангира један шири друштвени круг (јер главни елеменат који овде долази у обзир — свеж ваздух — је општи, свачији) потребна је комунална интервенција ради нормирања грађевинских прилика и односа, то јест, потребна је обавезна изградња дворишта и башта. Код нас се одомаћило становиште, чију једностраност не можемо а да не истакнемо, да слободни и неизграђени простори имају само да омогуће довољно светлости за станове, да су само ради тога законом и предвиђени и искључиво у ту сврху резервисани. Да ти слободни простори, међутим, треба да служе и као резервоари свежег ваздуха, што је код њих битно, на то се потпуно заборавило. Ето зашто се често пута постиже супротно ономе што се желело. Треба само аналисати улогу (и нехигијенску и неестетску), једног светларника загађеног отпатцима, за који често пута не постоји ни прилаз ради чишћења! Резултат сасвим обрнут ономе који је законодавац хтео постићи. А зар је таквих светларника мало у Београду? Слично је и са двориштима, домаћим баштама итд. Ма да Грађевински закон не даје никакве диспозиције у погледу уређења неизиданих површина, ипак је јасно да су ти простори резервисани првенствено за домаће баште и дворишта. Природно је, исто тако, да није довољно те просторе само оградити па да они пруже оно што се од њих очекује! До душе чланом 8 поменутих општих упустава дати су извесни прописи за уређење дворишта, док се за баште ништа не одређује и ако § 2 Грађевинског закона третира и башту (врт) као грађевину. Она у ствари то и јесте, али ово просто категорисање није довољно да се дође до жељених резултата. За имања, пак, постоје само прописи о обавезном ограђивању и то више из разлога безбедносних него ли којих других. Даље постоје још извесни законски прописи санитарног карактера о чистоћи свих ових простора и то је све. Општинска се власт сматра надлежном контролом за уређење сваког квадратног метра у своме атару. Али у недостатку потребних законских прописа та контрола не може да буде увек ефикасна. Зато иије ни чудо што се мора прибећи другим сретствима, као н. пр. пропаганди, апелу на грађанску свест и солидарност итд. која сретства, у осталом, могу бити исто тако ефикасна, па чак шта више често и са бољим резултатима него кад би се ишло оним првим путем. Али да би све то урадила, Општина је морала прво своја имања, баште и дворишта уредити, па тек онда приватнима се обратити и од њих захтевати то исто. Међутим, то није био мали посао, ако се узме у обзир само ограђивање општинских земљишта. Ипак иницијативом садашње Општинске управе и овај је посао, и ако по на-