Opštinske novine

Стр. 362

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

дужности, ако развијемо у његовој души осећања личног достојанства и поштовања других, ако у његову душу усадимо љубав према своме народу, приврженост националној култури и одушевљење за узвишене идеале човечанства. Ако не негујемо код деце по нарочитом систему њихове прирођене социјалне инстинкте они ће да закржљају и да се извргну. У психо-биолошкој конституцији дечјој налазе се само диспозиције и осећајне тенденције, које се целисходним васпитањем могу да развију до најлепших врлина, али које исто тако могу да исчезну из његове душе. На те инстинктивне младице, које се показују у дечјој души, треба накалемити осећања чистог дружељубља, несебичне љубави, поштовања других, треба развијати дечје частољубље, треба будити поштовање према друштвеним уредбама и њиховим законима. Тако ћемо моралним васпитањем разбити егоцентричност код деце и навикнути их на самоодрицање и на пожртвовање, на вршење дужности и служење људском дрЗ^штву. Морално васпитање треба да почне код деце већ из ране младости. Ма какве биле његове урођене склоности, нежношћу, љубављу и добрим системом дете се може морално васпитати и учинити корисним чланом друштва. Мајчино срце, које је непресушни извор љубави за своје дете, ствара срдачне везе између два бића и самим тим чини мајку првим и најбољим васпитачем. Мајка обасипа стално своје дете љубављу под чијим се топлим зрацима развијају нежна дечја осећања привржености и љубави и тиме се оно морално васпита. При збрпњавању нарочито комуналном, мале деце, треба увек мислити да се дете не раставља од своје мајке, а ако се мора раставити онда да се одржава интимна и што тешња веза међу њима. Кад је мајка спремна и способна да негује и васпита своје дете, онда се дете не сме раставити од мајке, не само ради тога што је њена љубав најсигурнија заштита дегета, него што се том љубављу оплемењује и мајка и што се на тим нежним односима мајке према детету васпита цела околина, којој мајка и њена л>убав према детету служе за пример. Материнска љубав, која зрачи из њеног срца, растапа лед саможивости свуда докле год она допире. Кад је дете лишено благодати материнске љубави онда му је треба тражити код оних који му је унеколико могу надоместити. /Кене из на.јближе родбине, друге мајке и друге жене уопште, у којима трепери материнска љубав, могу да унеколико замене рођену мајку и дете морално васпитају. Кад се има у виду да је родитељски дом школа навика по којима се живи цео век, онда је јасно да је здраво и природно васпитање у њему највећа благодат за дете, а највећа корист за друштво и државу. Смештање 'сирочади и напуштене деце од стране град-

ских општина у честите породице, које су под контролом стручних лица и општинских лекара, много је боље него одвајање деце од породице и смештање у заједничке домове. То је правило у културном свету и примљено. У неким селима и у мањим местима има толико градоке смештене сирочади у породицама, да чине читаве колоније. Ако у родитељској кући не можемо детету дати потребно морално васпитање, онда треба децу смештати у забавишта где се под стручним надзором деца морално васпитају. Корифеји модерне педагогије Јан Амос Коменски и Фридрих Фребл, увидели су како је васпитање деце у раном детињству од велике важности за цео будући живот човека и створили су нарочите системе за васпитање деце те доби у забавиштима и дечјим вртовима. У тим дечјим установама нове генерације треба да физички јачају, да стичу основна знања и да се навикавају на друштвени живот. Код деце постоји потреба за кретањем и игром па те природне нагоне васпитачи сходним играма могу да воде ка постављеним педагошким циљевима. Слободна дечја игра је најзгоднији начин да се дете физички нормално разви.ја и да се васпита у друштвеним и грађанским дужностима. У игри се развијају органи, вежбају чула, оштри моћ мишљења и расуђивања. а машта потстиче на живљи рад. Разним играма деца стичу животно искуство, уче се окретности, спретности и довитљивости, троми се терају на живљи рад, а нагли и напрасити дисциплинују. У играма и утакмицама деца упознају своје способности, способности и преимућства својих другова, они при том увиђају зависност једног човека од другога, схватају вредност другога и удруженог делања уопште. Спочетка у заједничкој игри сви су чланови једнаки, а после се они деле у групе и тимове и диференцирају према својим способностима, што упућује младе људе на смисао и потребу демократског друштвеног уређаја. У игри дете осети први пут задовол>ство од свога сопственог рада и активновсти, осети задовољство над постигнутим успехом и изживљује се на разне начине, а сви утисци са игралишта остану дубоко урезани у младој дечјој души. Игра је припрема за заједнички друштвени живот, јер се њом узоре земљиште људске душе да после, кад дете узрасте и исчезне жеља за игром, остане земљиште очишћено од корова и спремно да прими семе које носи плодове људских вредности. Наставницн и васпитачи треба да игри посвете највећу пажњу и да настоје да се од стране општина оснивају пгралишта поред свих школа, забавишта, склоништа и другпх дечјих установа, као њихови саставни делови и као вежбаонице за друштвено васпитање. Поред игре деца треба да се вежбају у песмп и музицп и да се ова уметност негује