Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 695

вашој свесној храбрости и вашем беспримерном самопрегоревању. Зато сам и уверен, да ћете ви и овога пута, иа бранику Отаџбине и у великом делу ослобођења српскога робља уметк само да увећате славу и лепи глас српскога оружја и вашега јунаштва. Јунаци! Поред братске Црме Горе и свих осталих Срба, који ће се против Аустрије борити где се ко буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби као своје ратне другове имати са севера нашу моћну и силну браћу Русе, чији је узвишени Цар Никола II, на први глас о аустријском нападу на Србију, одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао на одбрану Српства и Словенства С друге страие уз Русе су стали раме уз раме и њихови храбри савезници, а наши осведочени пријатељи Французи, који су већ отпочели борбу с аустриским савезником Немачком. Јунаци! На свету нама нема светије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свота огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим лаворикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: „У бој за Слободу и Независност Српског Народа!" Живела Србија! Живела Моја дична Војска!" 22 јула (4 августа) 1914. Крагујевац Врховни Командант Војске, Престолонаследник Александар, с. р. Врховни Командант Престолонаследник Александар у пркос тога и, ако је ситуација била врло мучна, ипак не клоне духом. Непријатељ прелази Дрину и Саву и са великим снагама, добро наоружан и одлично опремљен, улази у Србију; свуда потискује слабе граничне заштитне делове Српске војске. Он даје ипак реч као Регент и као Врховни Командант: „Ми имамо или да иобедимо или да са чашћу умремо". И, добро је урадио . . . Српска војска прима борбу... Прикупља се да би се бацила у што већем броју на непријатеља. „Церска битка" тако је постала, где се из појединачне дефанзиве, смелим маневрима прелази у офанзиву и туче малена Српска војска велику Аустро-угарску војскуСрпска војска туче Аустро-угарску војску, а по том је гони и пребацује преко границе Србије. При овоме је задобила велики плен и многе заборљенике. Али тим је стекла ненадмашну славу. Српска војска 24 септембра (7 октобра) 1914 'год. са I армијом чак прелази у Срем, по жељи Савезника, којима је била потребна та диверзија ради олакшања њихове ситуације. Али, под притиском надмоћнијих снага непријатеља била је принуђена да се отуда врати и лати одбране.

Аустро-угарска војска предузима напад. И, Врховни Командант Престолонаследник Александар, који је био стално на бојишту и међу Својим трупама, и ако их је на све начине ободравао, ипак због оскудице у муницији, мало се повлачи Српска војска. Српска војска кад се нешто снабдела муницијом прелази у офанзиву. Краљ Нетар I, Велики Ослободилац тада је, противно саветима лекара, дошао лично у ровове војника и ободравао их на иобеду, коЈа је одмах и дошла! „Колубарска (Сувоборска) битка" тада је добијена. Добијена је битка, у којој је претстављен један особит пример ексцентричног кретања и, која је имала велики значај: политички, јер Је њом »спашен Балкан од инвазије Германаца; војнички, јер се њом завршава рат 1914 год. и психолошки, јер повраћа веру у вредност Српске војске. „Колубарска (Сувоборска) битка" уздиже славу Вишег Командног Елемента, како Врховног Команданта, тако и команданата армија (генерала Степе Степановића, који постаје после Церске битке и генерала Живојина Мишића, који постаје после Сувоборске битке војвода) Српске војске. А, у то време, 24 новембра (7 децембра) 1914 год. Краљевска Српска влада у Нишу пред одушевљеним Иародним Преставништвом истиче: да је циљ рата — Ослобођење и Уједињење све неослоОођене браће Срба, Хрвата и Словенаца. Врховни Командант Пр<естолонаследник Александар, кад је непријатељ потучен, пребачен преко граница, издаје наредбу: „Јунаци! Већ се навршио пети месец како је на нашу милу Отаџбину напао непријател^. Истрошени у два славна али тешка рата, ми смо га ипак мушки и јуначки дочекали. И пошто смо га једном потукли на Церу и Јадру, ми смо му после толиких других крвавих али славних бојева, сада задали удар тежи од свих досадашњих. Хиљаде заробљеника, стотине топова и силна опрема војна, што је од непријатеља заробисмо сведоче о његовом поразу и нашој слави. Јунаци! Ја сам поносит да објазим да на земљишту Краљевине Србије нема непријатеља. Изгнали смо га крваве главе. У том свечаном тренутку (кад се на поноситом српском Београду вије поново победна српска застава), Ја хоћу пре свега другог да испуним један дуг захвалности. У редовима нашим раме уз раме с вама, ратују _у овом трећем рату и браћа наша ксгју од Турака ослободисмо. Ви сте сведоци њиховог јунаштва, њихове љубави према Отаџбини. Косовци, и Вардарци, Жеглиговци и Брегалничани, Битољци и Поречани показали су се достојни своје браће Шумадинаца и Дунаваца, Подринаца и Мораваца, Тимочана и Ужичана. Показали су се достојни потомци јунака Милутинових и Душанових што некад далеко пронеше славу српског имена и оружја.