Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 21

VI — На пољу грађевинарства (изградње комуналиих институција, као школа, здравствено-социјалних установа, подизања путева, калдрме и т. д.), градови су у току 1933 године дали 12.30% од свих својих расхода. Према ранијим годинама ово показује једно видно опадање инвестиционе грађевинскоурбанистичке делатности наших градова, што је знак тешких финансијских прилика, у којима се налазе наши градови. Ми смо у једној својој ранијој студији*) статистички доказали, да је тај део градских расхода у 1931 г. прелазило 20% свих расхода док, ето, сада видимо да је пао на свега 12.30%- Београд и 9 бановинских градова дали су у те инвестиционе грађевинске сврхе 1931 год. суму од 251,198.282 д., док је та сума у 1933 г. пала на свега 104,595.318 дин. Сви остали градови у току 1933 г. дали су на инвестиционе грађевинске сврхе свега 52,184.345 дин,- Највише су на грађевинство дали градови Дринске бановине (18.06% од свих својих расхода), Дравске (13.55%), Дунавске (13.50%), Савске (13%), Управе града Београда (11.05%), а најмање Моравске (5.40%) и Врбаске (5.90% од својих целокупних расхода). VII — На пољопривреду (што је сасвим и разумљиво) једино што су осетнију суму дали градови Дунавске бановине, од којих многи имају и карактер пољопривредних градова јер становништво свих градова Дунавске бановине по својој економско-социјалној структури, односно по занимању, претежно је пољопривредног карактера (41.99% од свег становништва-). Градови Дунавске бановине дали су за унапређење пољопривреде динара 5,106.810, градови Савске бановине 1,860.360 динара, а сви остали градови укупно 1,615.500 динара. VIII — На пол,у здравствене политике, односно, старања за народно здравље, наши градови дају недовољну суму, и — што је још горе —■ она је у току последњих година јако опала. Београд и 9 бановинских централних градова дали су у ове сврхе (за санитарне потребе) 1931 г. суму од 27,225.314 д., а 1933 г. та је сума пала на 19,877.620 дин. Сви остали градови дали су 1933 г. за народно здравље укупно 9,261.667 дин.! Процентуално највише су давали градови Вардарске (3.20% од целокупних својих расхода), Дунавске (3.19%), Савска (2.66%) и Дринске бановине (2.56%), а најмање градови Дравске (0.84%), Управе града Београда (1.81 %) и Зетске бановине (2%). Просечно су сви градови давали на санитарне потребе, односно за народно здравље, у 1933 г. око 2.21%, док је тај расход у 1931 г. износио преко 3%! Међутим, овде има још један жалостан моменат: 80% ових -сума одлази за куративну медицину, за

*) Види одељак о реформи комуналних финан' сија у нашој студији „За комунални препорођај".

често нерационално лечење оболелих и у многим случајевима већ неизлечивих грађана, док се на превентивну медицину, на борбу против социјалних болести (првенствено туберкулозе), на сузбијању катастрофалног морталитета одојчади, на хигијенску асанацију и т. д., даје врло мало, а у већини мањих градова не даје се апсолутно ништа! IX — Већина наших градова, нарочито међу мањима, немају ни смисла, ни воље за праву социјалну политику савремене градске муниципије. Одувек смо подвлачили ову очевидну истину: да савремено схватање комуналне политике претставља градску општину као самоуправну институцију, која је, као резултанта свих живих економско-идеолошких сила у локалној заједници, позвана на првом месту да испуњава своје социјалне дужносги. И, ео 1рзо, да истицање комуналносоцијалног радног програма код свих градских општина, претставља сједне стране есенцијелну дужност њихову и с друге стране есенцијелно право њихових грађана. Као логичну последицу овог схватања, истицали смо безусловну потребу да се испуњавање социјалних дужности од стране градске општине учини обавезним новим Законом о градским општинама (међу најзначајније социјалне дужности градских општина долазе на пр. проблем сузбијања неупослености; акција за бољу исхрану широких маса градског становништва; рад на подизању малих и радничких станова; проблем заштите деце итд. — једном речју борба за бољи и виши стандард живота широких маса градског ставовништва). Али — и ако смо сви ми, социјални радници, очекивали да ће нови Закон о градским општинама имати специјалну главу о компликованим дужностима савремених градова на пољу социјалне политике — он је у неколико штурих чланова тек додирнуо текстуелно ово што је најбитније у функцијама градске општине, а нормирао је оно што је већ предвиђено и у Закону о сеоским општинама! Зар ооцијалне прилике компликованог градоког живота нису заслуживале већу законодавчеву пажњу од регулисања социјалног старања општина примтивних шар-планинских села!? Ово ће се љуто светити нашим градским општинама, које у великом броју још немају тако високу социјалну свеет да би и без законске обавезе спроводили једну савремену социјалну политику. Изузимајући десетак наших градова, где је социјална политика подигнута на степен пуне озбиљности — сви остали градови на пољу социјалне политике нису отишли даље од средњевековног милосрђа и лажне ситно-буржоаске хуманитарности, која се заснива на принципу филантропског просјачења „добровољних прилога"! Колико наши градови мало пажње посвећују свима социјалним проблемима — и ако