Opštinske novine

Дугиан С. Нићолајевић, претседмик Културног одбора града Београда Хл.еб, кров и лепотаГ

У историји људској увек је било оних који су били долеачија је штура материјална егзистенција пружала мало могућности за интензивнији душевни живот и његове радости. Па, ипак, није једна фраза кад се тврди да је сиротиња, која се јавља у капиталистичкој фази производње, најболнија. У марксизму је пролетаријат нешто туробно и статично. Историска улога пролетаријата у марксизму не долази толико из самог пролетаријата колико споља: мисија пролетаријата јз, по Марксу, условљена економским законима. Ови закони су, по њему, сасвим независни од душе и воље људске. Маркс је снажан дијалектичар, али Маркс је, рекао бих, једну оријенталску фаталност снабдео силом неодољивих економских закона, а ове законе, недовољно психолошки, претворио у мотиве једнога мисионарства у коме живи атавистичка вера у изабранн народ. С економским човеком, како га баш сам Маркс схвата, нема и не може имати никакве везе мисија пролетаријата коју објављује Карло Маркс. По марксизму, све се више шири море беде људске. Оно не чује јауке људске и, неометано од дављеника, постаје све шире и све црње. Животна радост душе сиротиње новога века све се више гасила. Душа сиротиње губила је ону ведрину без које нема живота. Машина, чији замах није ни слутио Карло Маркс, са своје стране доприносила је осплињавању. Све се више помрачивало социјално сунце. Уместо да буде добротворка човеку, машина је постајала човекова мучилица и експлоататорка, пењући, истовремено, број незапослених до неслућених размера. Данас је свет у тешкој и опасној кризи. Машина посустала од ломљења костију и жеља људских. Много, врло много је гладних и обескровљених. У своме делу „Крај капитализма" Фердинанд Фрид пише како се свет враћа номадству. Крећу се изнурене поворке с краја на крај Америке, земље новца. Многи и врло угледни писци, који сликају сиротињу савременог друштва, сасвим су песимистични. Голсворти је дошао до закључка да је енглеска сиротиња коначно завршила свој психички живот. По Голсвортиу, енглески пролетаријат је душевно дотучен и * ГоворЈпретседника Културног одбора града Веограда г. Душана С.*Николајевића, одржан на свечаној седници Градског већа у част г. проф. др. ГЈетра Зенкла.

сваки покушај усправљања свршава се неуспехом. Класе су одвојене, формиране насвагда. Енглески највећи романсијер доказује како се класе не могу помешати, као што се вода и зејтин не стапају једно у друго. Кад се — вели Голсворти у своме делу „Браство" — сталеж цивилизованих помеша са нижом класом рађају се само хаос и потреси који, ипак, не решавају ни једно животно питање. „Стање главне ствари остаје исто, само је расуло веће". Свој песимизам истерује Голсворти до краја. На једном месту он слика ову сцену: Мајка — пролетерка Држи сасвим мало дете, а то одојче, које је тек јуче угледало света, напиње се, пропиње се свом својом слабачком снагом, као да се бори да се успуже до неке рупе која ће га склонити од живота. Сито гладног живота, оно би да се врати у мајчину утробу. „Тако је мало живело, али и то кратко време беше довољно" — каже „класни писац", како Голсвортиа зову... [ | Пролетаријат је, дакле, по врло угледногл енглеском писцу, коме беше додељена и Нобелова награда, као неки од свих богова уклет свет. Материјална беда је, по њему, поништила душу, а особине енглеског народа чиниле су своје у формирању једнога сплина. Овај сплин је, као енглеска магла, полегао на напорни али и тупо једнолики живот енглеске сиротиње. Мислим да је безвољност енглеске обамрле сиротиње, коју одвећ црним бојама а бе? довољног истинског и стваралачког човекољубља слика иначе одлични романсијер Голсворти; мислим да је та пасивност енглеског пролетаријата морала донекле утицати и на Маркса у часу кад је, проучавајући у Енглеској однос рада и капитала, историску мисију пролетаријата условљавао искључиво економеким факторима. Студирајући америчке работнике, ХерМ1ан Кајзерлинг, такође, запазио је тешкисплин душа и живота свих тих људи који, притиснути економски и досадом живота, неуморно пију јаке алкохоле. Поред ова два врло истакнута писца, и још неки модерни мислиоци су оспоравали и оспоравају сиротињи душевну динамику. Маколико да је стање очајно, ипак, су сви ови интелектуалци у очајној заблуди. Нзихов, ако бисмо тако могли рећи, социјални