Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ и што је великим корацима пошла у сусрет својој сјајној будућности. * Широм света још је увек небројено радника без посла, увелог подмлатка и посрнулих девојака на бучној улици и на пустом друму, болесних ван болница, онемоћале старости без крова, одојчади без млека, — али нам социјални дух, онај исти дух који је већ досад доста урадио и постигао, даје права на чврсту веру у бољу будућност. Голсворти је причао о пролетерском новорођенчету које хоће пошто-пото да побегне од живота натраг у мајчину утробу. Насупрот тој језивој слици, модерни социјални дух усваја то сироче и уноси га у светле одаје Масарик-Зенклових дечјих склоништа и у т.зв. „светле куће" француске филантропкиње Ивоне Сарсеј. Прозори су отворени, а по њима сунце сија. Социјални дух снопова зракова животодавног сунца расипље по деци коју би антисоцијална мрзовоља желела да врати у утробу мајчину, као да та благословена утроба није извор живота него 1УГрачна гробница. Унакрст света још је увек очајно много понижених и увређених, Нзима треба помоћи, али помоћ, по Петру Зенклу, не сме бити милостиња. Она мора уздизати а не понижавати. У најновије време само још Аптон Синклер гледа тако јасно на социјални задатак друштва. У своме плану, званом Епик, Аптон Синклер се буни на милостињу која деградује човека. Говорећи о незапосленим у Америци, који су 1933 године достигли број од 12 милиона, и задржавајући се нарочито на Калифорнији, где је те године број незапослених износио читав милион, Аптон Синклер изрично вели, да милостиња крха карактер и да то ломљење карактера доводи градове, земље и државе до ивице банкротства. Друштво ваља да своју хуманост пречисти до осећања дужности према онима који су у већини случајева незаслужено погођени бедом. То чишћење хуманости од елемената који поништавају човечије достојанство, то је тек права хуманост. Онај који је способан да понесе ту и такву хуманост дохвата се виса са кога пуца видик човечанства. На томе вису сагледавамо ми истину, да истинско усправљање понижених и увређених и свих невољника не сме бити кочено ни партијским, ни класним, ни верским мерилом. Аптон Синклер вели да Епик прелази преко свих раса, преко свих боја и преко свих човечанских исповести. Масарикова идеја хуманости је — како тачно каже професор Базала — противница духовној заосталости и мрачњаштву. Веран своме учитељу, Петар Зенкл је, говорећи о потреби да социјална мисија пређе преко свих нехуманих енергија које деле људе, нашао речи које убеђују исто онако као и Синклерове.

Стр. 219 „Кад несрећа не познаје те разлике — рекао је Зенкл на једном предавању у Паризу — кад несрећа не познаје те разлике, рука, која треба да помоћ пружи, такође их не сме правити". Надкласна и надверска мора бити хуманост. Мора бити надкласна, јер има данас пуке сиротиње и у оним редовима где је још јуче нико није могао наћи. С ванредном племенитошћу душе, Зекл говори о тој сиротињи: она је срамежљива, крије се од света и безгласно трпи. Хуманост мора бити надверска, Оно милосрђе, које обухвата незбринуте људе само једне вере, није, уопште, хуманост. То је антисоцијалност. У тој антисоцијалности, против које се буни мучеништво Јана Хуса и слободна мисао 1оме Масарика, долази до изражаја свирепа верска нетолеранција. То је мрачна сила која подрива оно што друштво чини целином и што начзлу солидарности придаје његов главни значај. Верска широкогрудост је битни момент хуманости, а то нарочито ваља подвући код нас, где поједина друштва, организована на верској основи, заборављају на бесмртно и једино благотворно начело: човек је човек. Ово начело је наш песник и мислилац Нзегуш формулисао у дивној и полетној речи: брат је мио које вере био. Та реч чини сав симбол нашег народног апостола Светог Саве, у чијој се години ми морамо морално окрепити и оспособити за активност која ће нашу отаџбину учинити још у већој мери земљом верске толерације и надверске социјалности. * У оквиру ове речи не могу се ређати све заслуге Петра Зенкла на пољу социјалном. Тако звани „Масарикови домови" су прворедно дело. То је једна целина социјалних установа вароши Прага. Она се састоји из 21 зграде за које Зенкл у једној студији с правом каже да су зидане у миру класичне архитектуре. Водећи мотив ових домова је, по речима Зенкловим: ваздух и» светлост, мир и чистоћа, Иза њих је шума. Мирна и блажена као с Беклинових платна. Класична архитектурд и издашна зеленилом природа, — и „Масарикови домови" чине част, не само Петру Зенклу, који је њихов творац и вођа, и не само граду Прагу, који је толико богат културним традицијама и тежњама да реши сложене проблеме социјалног живота једне модерне вароши, — него, исто тако, чини част и целом свету. И потпуно је разумљиво што је г. Ерио, који је у својим делима, нарочито у Еврепи, писао свој велики људски идеал, спонтано нашао акценте усхита пред Масариковим, пред људским домовима. У предавању, које је 19 маја 1933 године одржао у Париском социјалном музеју, Петар Зенкл је објаснио зашто су ове установе назвате домовима. „Назвавши их домовима, ми смо — каже Зенкл — хтели манифестовати жељу да сви они који су тамо смештени и који 3