Opštinske novine

е

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 227

рина. Трошарински приход је, тако рећи, кичмеки стуб финансија Општине града Београда. Из генеологије и историског развића ове пореске икституције може се закључити њена суштииа, па ако хоћете, и њена нецелисходност за данашње привредне, социјалне и политичке односе. Трошарина је један од најстаријих намета који се појављује у историји финансија. Још у почетку 13 века појавио се овај облик опорезивања у немачким градовима, под именом „акцизе" и „1Јп§е1с1". Средњевековни градови су постојбина ове врсте опорезивања, и то оних градова на територији Немачке, Аустрије и Енглеске, Романским земљама је ова врста порезе била непозната. У колико се у градовима Средњега века јаче развијала привреда — занати и трговина'— тј. у колико се више изилазило из стања натуралне привреде и улазило у новчану привреду, у толико је и трошарина хватала маха. Првобитно је трошарина била порез на алкохол и алкохолна пића, па се тек у току 17 и 18 века развио у прави порески терет на све предмете потрошње, употребе и саобраћаја. Многи писци тога доба су чак мислили, да је трошарина таква врета порезе, која ће моћи да замени све остале врсте порезе. Њихова очекивања нису се остварила. Током 19 века развија се све више и више индустрија и слободна трговина, којима су све царинске односно трошаринске границе на једном привредном подручју биле само сметње за њихово правилно и брзо развиће. Стога је ова врста опорезивања морала да уступи место другим облицима порезе, а трошарина се одржала само у најрудиментарнијем облику. Разлози због којих се трошарина не може у новим привредним односима да одржи следећи су: 1) развитак индустрије и трговине захтева већа, законски и привредно, једнообразна подручја, те да би се могли кретати слободно и несметано; 2) поскупљује потрошњу добара, па пре-^ ма томе, смањује или бар спречава производњу истих, а тиме се ремети цео привредни развитак; 3) прикупљање и наплаћивање овог намета је врло скупо и услед тога непрактично, те се увидело да је боље заменити га другим вретама порезе и, најзад 4) увидела се неправичност овог пореза^ јер он, као посредан и преношљив, притиска на сиромашне слојеве становника 1 ). У колико }е социјална свест о заједници постајала јача, и у колико су, услед тога, пра-. вичност и правда долазили до јачег изражаја,. у толико се све више напуштао пут посредних | пореза и прибегавало се непосредном опорези-1

вању непокретности, радиности, капитала, прихода, земљишне ренте и томе слично. Непосредни порези су, као што смо горе истакли, не само правичнији и моралнији, већ се махом лакше прикупљају и убирају, са много мање расхода, те према томе много већи проценат прикупљене порезе иде на сврхе, којима је и намењен. Могућност деморалисања и корумпирања, како финансиских функционера тако и финансиских субјеката, знатно је мања код непосредног пореза, а у колико би их било, много им је лакше ући у траг и онемогућити их. Као што смо горе истакли, трошарина је, по своме појму и пореклу, била порез на грађане са подручја једног града. Из наведених разлога она је, баш у земљама где јој је и порекло, изгубила тај свој значај. Код нас пак поред појма фискалног терета, трошарина добија још и значај заштите производа са трошаринског подручја и тиме се приближава појму царине. Ево једног примера. „Занатлија", службени орган Земаљског савеза занатлиских удружења, који излази у Београду, вели: „Као произвођачи, занатлије су директно заинтересовани пре свега код вођења трошаринске политике. Од правилног вођења ове политике у многоме зависи развој и просперитет занатства." ... ,,3а занатство је од каииталнот, значаја којом ће се трошаринском стопом оптеретити сировине, а којом финални производи. Интерес /е занатства Да се први ослободе трошарине, а Други јаче оптерете. Такво вођење трошаринске политике може имати за последицу јачање приређивачке радиности у градовима, у првом реду занатске". 1 ) Из смисла и духа овога написа јасно је да се трошарина не посматра као једна фискална мера, као порез, за подмирење финансиских потреба комуналних тела^ већ као заштитна мера против привредних предузећа занатских и фабричких — ван трошаринског реона. Овакво посматрање трошарине је неправилно, неправично и несагласно са данашњом привредном структуром друштва и са социјалним и правним уређењем државе. Велика се неправда чини и самим занатлијама, кад се овако ствари посматрају, а нарочито оним који се налазе ван трошаринског заштитног зида. Кад се овакви написи читају, пред нашим духовним очима се појављује Средњи век у свој својој „идиличној лепоти", али која је већ давно потамнела, и која се да назрети само као неки сан или као давно минула драга успомена. По нашем мишљењу, такве „лепе" слике прошлости данас нам^се приказују као некакви фантоми, који нису у стању да испуне садржину данашње привредне политике једнога сталежа, а још мање целога друштва. Све занатлије наше домовине имају, у својој огромној већини, заједничке интересе и као произвођа-

Ј ) Види „Акпзе" чланак у Напс!\у. с1. 51аа4бш. IV Аи{, Ј 1 „Занатдија" од 24 фебруара 1935 г. Год XIV. бр. 8 5. 205. (курзив је наш).