Opštinske novine

Стр 228

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

чи и као потрошачи, и не могу се делити на оне у трошаринским реонима и на оне ван њих, те је према томе ,,за занатство од капиталног значаја" да не буде трошарине на целокупном подручју наше Отаџбине. Горња логика „Занатлије" је тачна, кад се односи на паринску политику државе и то само донекле. Из предњег је јасно, да трошарина као заштитна мера нема свог оправдања у данашњим привредним односима и лаћати се тога значи тражити повраћај давне и тамне прошлости. Трошарина може имати само фискални значај и њено постојање је само у толико оправдано, у колико је она социјално правична. Ако на пр. трошарина оптерећује сиромашне слојеве друштва, онда је она социјално неправична те се, према томе, не може правдати, нарочито у данашњим привредним приликама. Има, додуше, и таквих артикала које троше широке народне масе, као на пр. ракија, али је трошарина на исту социјално оправдана. Тако исто су и монополи неправични, али је монопол на дуван један од најправичнијих намета. Из тих разлога кад се буде говорило о социјалној оправданости трошарине, не треба се обазирати на то, који слојеви друштва сносе исту, већ на неопходност по живот појединих по-* трошних и употребних предмета. Београдска општина стоји пред реформом трошаринске тарифе у правцу смањења појединих трошаринских ставова. При том послу треба да се узму у обзир следећи принципи: 1) предмете (потрошни и употребни), који су неопходни за опстанак физичког живота човека, као и нужне предмете за његово културно и просветно усавршавање, требало би потпуно ослободити од трошарине; 2) предмете од другостепене важности по човечји живот и његово културно и просветно усавршавање, требало би оптеретити али знатно мање него што је то случај у садашњој трошаринској тарифи, и 3) предмете луксуза, који су безначајни по физички, културни и просветни напредак човека и његове породице, као и предмете, који су му штетни (алкохол и алкохолна пића), требало би знатно\оптеретити. Тако исто и све предмете, који посредно или непосредно дају полета развићу привреде у Београду, требало би слабо оптеретити трошаринским ставовима, те да бисмо и том мером, потстичући привреду, потпомогли развиће привреде наше престонице. Ово смањење, односно укидање трошаринских ставова, ваљало би да иде сукцесивно са тенденцијом да се трошарина у Београду потпуно укине и замени новим непосредним наметима, који би боље одговарали привредним и социјалним односима данашњице. Та замена трошарине новим наметима имала би да иде постепено и да, тако рећи, нови директни намети, на место трошарине, урасту у склоп фи-

нансиског система општине београдске. Тиме се не би извршио никакав поремећај у притицању прихода, па према томе ни у редовном функционисању администјзативног апарата општине и извршивању њених комуналних задатака. Трошарина је једна средњевековна институција и њу је немогуће одржати у данашњим привредним и социјалним односима, као што је немогуће, без опасности по безбедност државе, иставити средњевековне тврђаве против модерног оружја. Циљ комуналне политике једног великог града није да пошто-пото дође до финансиских средстава, већ да омогући развиће привредне делатности и насељавање и одгајивање телом, духом и моралом здравог становништва на својој територији. Трошарина, као што смо видели, има баш супротно дејство и због тога би је, временом, требало заменити другим облицима и врстама пореза, који ће за привреду бити подеснији, а за становништво сношиљвији. Не буде ли се ово учинило, онда ћемо, по мом уверењу, задржати развиће Београда, нашег југословенског политичког средишта, а то би свакако имало неповољне реперкусије на унутарње (а ако хоћете и на спољне) политичке односе наше државе. V Постепеним смањењем трошаринских ставова и, најзад, укидањем трошарине као врсте оптерећења, морају се уводити друге врсте пореза за покриће редовних издатака градских комуналних тела. Комуналне финансије градских општина заснивају се на пропису чл. 116 Закона о градским општинама. Специјално финансиско законодавство о градским општинама не постоји, што свакако претставља велику сметњу за развиће наших градова. „Приходе града сачињавају: приходи од градске имовине и предузећа, приходи од уложеног новца и други приходи. За покриће својих потреба градови могу уводити прирезе на непосредне државне порезе и градске посредне порезе (трошарину и др.) и таксе". Овај пропис чл. 116 Закона о градским општинама не само да је недовољан, несавремен и несоцијалан, већ је истовремено увођење предвиђених дажбина условљено одобрењем Министра финансија, Као такав, овај финансиски систем је нееластичан, те не даје маха развићу комуналних финансија. У том погледу овај законски пропис је сличан пропису чл. 128 Закона о општинама од 5 јуна 1903 године, који је важио за предратну Краљевину Србију. Данас је такав пропис несавремен те је с тога неопходно потребно, да се донесе посебан Закон о финансијама градских општина, којим би се утврдило право градских јавних тела, како у погледу изналажења извора прихода, тако и у погледу оптерећивања грађана. Комунални порези су скоро истоветни као и државни, те с тога не може бити речи о не