Opštinske novine

Стр. 240

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

амбулантно лечити. Али оно што га нарочито одликује, оно што му даје предност пред свим осталим установама за сузбијање туберкулозе, то је његова социјална, хигијенско-профилактична акција. Циљ је антитуберкулозног диспансера да истражује туберкулозне болеснике у својој околини, да испитује и проучва директне и индиректне узроке таквих оболења у својој околини и да предузима све потребне мере за сузбијање тих узрока у самом почетку и на лицу места. Тај посао не могу да врше ни обилне амбуланте, ни лечилишта. У томе и јесте корист од антитуберкулозних диспансера. Нзегова је акција непосредна и брза, према томе и ефикаснија. На који начин делује антитуберкулозни дисапнсер у сузбијању туберкулозе? Која су му средства и како треба да је организован? Многобројна искуства у том погледу у целом свету више не дозвољавају лутања. Диспансер је у директном додиру са великим бројем туберкулозних у свима стадијумима болести. Он је почетна тачка за сваку акцију у погледу лечења, спровођења лечења и спречавања праве болести. Здрав или болестан човек обраћа се диспансеру ради савета. Ту се одмах поставља прецизна дијагноза. Ако туберкулоза није у питању болесник бива упућен своме лекару или одговарајућој амбуланти на лечење. Ако је туберкулоза у почетку одмах се даје правилан савет и упут за лечење. О сиромашнима се води строго рачуна да на време буду упућени и што је најважније и примљени у установу за лечење, болницу или лечилишге. У том погледу диспансер свакодневно посредује. Ако је то могуће болесник се задржава у диспансеру на лечењу. Сестра посетитељка одлази у стан оболелог и даје најпотребније савете о чистоћи, односи помоћ у натури, храни, води рачуна да ли има мале деце коју треба издвојити или такође лечити. О свему увек извештава лекара, који на тај начин води у евиденцији све болеснике којима је лечење или помоћ потребна. Диспансер, дакле, преко својих лекара и сестара помоћница води старање о кретању и лечењу свих они сиромашних болесника, који су по изласку из болнице или лечилишта остали ван надзора. Саветима на лицу места, обавештавањем, директном помоћи или посредовањем, да ту помоћ добијају, он је у непосредном додиру са много већим бројем болесника него све остале установе, и ширећи међу њима и у њиховој околини свест о значају и опасности туберкулозне заразе утиче непосредно на сузбијање туберкулозе. Није одмах и свуда правилно оцењен значај антитуберкулозних диспансера. Док су их неки сматрали само као специјалну амбуланту за лечење или као установу која, поред

прегледа, треба да пружа и материјалну помоћ, други су налазили да су то само посредничке установе, врста пролазне станице између болесника и болнице и санаторијума. И дан-данас има код нас стручњака који сматрају да су диспансери илузорни све док не буде било по болницама и лечилиштима довољно кревета за туберкулозне. Сва су та гледишта искључива и могу се сматрати као иогрешна. Као што клинике, болнице и лечилишта иису искључив метод лечења туберкулозе, тако ни диспансер не може заменити поменуте установе, што је пак довољна само материјална помоћ па да антитуберкулозни проблем буде успешно решен. Диспансери данас имају и морају имаги много активнију улогу. Они су средиште читаве антитуберкулозне акције, они су у сред тог бојног поља у непосредном додиру са свима болесницима и са свима установама за лечење, кроз њих морају пролазити све везе између тих установа с једне и болнице с друге стране, али не као кроз њену пасивну станицу, која само региструје и упућује него као кроз активан центар, који у ангитуберкулозној борби координира потребу за лечењем са средствима целокупног антитуберкулозног наоружања, т. ј. читавог система установа за заштиту и лечење. Време које један болесник у току своје болести ироведе у болници или лечилишту је релативно врло кратко према укупној дужини болести, а за све остало време болесник треба да је под окриљем и старањем неке установе, а то је диспансер. Он га праги од почетка до краја болести у свима фазама, те се већ и по овоме може оценити значај ових установа не само у погледу сиромашних који за тако дуго време немају средстава за прегледе и лекове већ и у погледу целокупне антитуберкулозне профилаксе. Само антитуберкулозни диспансер је у стању држати стално у евиденцији сваког болесника и пратећи из дана у дан његове промене, његово кретање, његову околину, да открива свако ново легло заразе и преузима иницијативу за његово уклањање. Према томе и положај диспансера и целокупна организација рада у њему мора бити тако подешена да би био лако приступачан свакоме, да би лако могао успешно и брзо интервенисати и на дому болесника а с друге стране да има потпуну везу и са свима осталим установама. Он према томе не треба да је у средишту богатих градских квартова, где станују махом имућни људи, који се и без помоћи диспансера могу обавестити, шта треба да чине и где да се обрате у случају болести, али не треба да буде ни сувише удаљен од главних саобраћајних веза у граду тако да својом удаљеношћу одбија болеснике од себе. Он треба да је у средишту град-.