Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 241

ских квартова насељених средње имућним и сиромашним светом, јер је њему и најпотребнији. Ово што смо изложили биле су главне идеје водиље антитуберкулозног диспансера Градског поглаварства за град Београд још од његовог оснивања (1932 год.). На њима смо од самог отварања и почетка рада инсистирали и у своме раду и у извештајима које смо до сада објављивали. Нарочито је значајна одлука Градског поглаварства којом је прихваћен предлог, да се полед Централног, матичног диспансера отворе у Београду још три антитуберкулозна саветовалишта као његов саставни део и у којима се рад и антитуберкуловна акција спроводи по истом плану и идејама као и у централ.ном диспансеру. Сви скупа чине једну целину и организација рада је у њима већ изведена у духу горе изнетих директива. Са добивањем потребних кредита она ће се само усавршити и развити. * Оно што карактерише туберкулозу, нарочито плућну туберкулозу то }е њен хроницитет, те сваки болесник и просторно и временски има много могућности да шири заразу око себе. У великом броју случајева болест се равија у еволутивним замасима, са ремисијама и ексарцербацијама и сигурно да је за све то време потребна контрола не само плућа него и надзор над свима могућностима ширења заразе. И то је једна од главних задаћа градског антитуберкулозног диспансера. Како би се могла водити евиденција толиког броја болесника за толико дуг период времена. Јеидно путем картотеке са личним и здравственим подацима за сваког болесника, као и о његовим станбеним, социјалним и хигијенским приликама. Таква картотека може временом дати целокупну слику здравственохигијенског нивоа становништва на ;ериторији диспансера. Поред тога што оно може дати материјала за драгоцене научно медицинске студије, она може послужити и као основа за сваку иницијативу у антитуберкулозној борби. Тек из такве картотеке могао би се оценити трајан односно даљњи успех лечења болничког, са.наторијумског или амбулантног, а према томе би се оцењивала опортуност појединих подухвата и подешавало даље предузимање мера. У антитуберкулозном диспансеру Београдске општине основали смо још одмах, при његовом отварању, једну овакву картотеку за цео Београд, која се брижљиво одржава и

попуњава. Она је и послужила као основ за рефлексије које смо изнели и које ће следовати. Диспансер има још једну важну дужност, која је неопходна за наше данашње прилике, а то је да лечи сиромашне грађане. Из наших годишњих извештаја, који су објављени преко „Београдских општинских нона'" видимо, да скоро половину свих оболења туберкулозе сачињавају такозвани амбулантни случајеви са отвореном или затвореном туберкулозом, без температуре, са релативно добрим стањем, т. ј. болесници који су на пола пута: ни толико тешко оболели да морају лежати, нити пак довољно здрави да могу несметано привређивати. Код оваквих случајева лечење је 75% било успешно, бар практично јер је толики проценат могао бити враћен привреди са добитком у тежини и изражено побољшаним ;општим стањем. Дакле, диспансер има своју категорију болесника коју може успешно лечити. Напомињемо само да тај број није мали јер он иде на хиљаде. Једна околност само отежава ово лечење: то су материјална средства за велики број сиромашних болесника, који никаквих доказа немају којој општини припадају. Од укупног броја туберкулозних болесника 72°'о нису чланови Београдске оппгтине, а од тог броја 90% су већ боловали од туберкулозе пре него што су се доселили у Београд. Има међу њима и врло тешких случајева, који су тек од пре 2—3 месеца у Београду и њихово лечење и изоловање је заиста најтежи здравствени проблем у престоници. Болница их не прима док не покажу узерење о сиромашном стању, које можда немају и врло их тешко добијају од својих општина, које су удаљене, а често пута њихово је стање такво да ни болничко лечење не може бити од користити, док је изоловање на дому готово немогуће ^ер су без сталног стана, а повратак у родно место је скопчан са исто тако великим потешкоћама. Можемо тврдити да 72% болесника, који су лечени у диспансеру Београдске општине нису њени чланови, што претставља прилично оптерећење београдског комуналног буџета. Када би све општине у држави редовно уносиле у свој буџет по једну суму намењену само за лечење својих сиромашних чланова, а нарочито за збрињавање и изолацију својих сиромашних туберкулозних чланова, онда би и питање сузбијања туберкулозе у Београду било знатно олакшано.