Opštinske novine

Стр« 206

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

вање широких слојева грађанства за своја племенита настојања. А наш 1 најважнији сарадник у остваривашу наших социјалних програма јесу баш те широке, трудбеничке масе раднога грађанства, које су по самој економској организацији нашега друштва најсоцијалније, па, ако хоћете и социјално најбољећивије, најсентименталније. Зато морамо у првом реду рачунати на разумевање широких маса грађанства. „Наша нељубав или занемаривање према сиромашним је узрок њиховог лошег стања," рекао је Лав Николајевић-Толстој. Увек је било много беде

Претседник Чехослсвачхб Републике Њ. Е. Тома Масарик у разговору са својим сарадником проф. Д-р Петром Зенклом о социјалним проблемима Великог Прага и чехословачких градова. и трпљења и увек је било добрих људи, који су помагали. Помагали су индивидуално, удруживали су се у друштва, верске организације, н друге чиниоце. Наше савремено доба, пак, одбацује ту необавезну хуманитарност и место ње проглашује јавну помоћ потребнима као основну, обавезну дужност целине да се побрине одговарајућим начином за своје чланове, који помоћи требају, или пролазне или трајне. Наше савремено доба, место пређашњег случајног милосрђа уводи систематско, смишљено, индивидуално социјално старање, људску племениту помоћ, али никако не испољавану као милост, него као дужност целине према његовим слабим члановима. Дужношћу сваког савременог племенитог човека

мора бити свесни алтруизам. Савремени човек мора бити свестан, да је члан људског друштва као велике породице и да је знак његовог болесног егоизма ако се радује своме сопственом благостању, бзз да учини све, што је у његовој моћи за ублажење несреће других около себе! Племенити и када би имао материјалне и здравствене разлоге за потпуно сопствено задовољство, мора бити пун сталног немира ако види да је његово добро материјално стање искупљено управо бедом и страдањем многих других чланова те исте људске породицз. Природно је, да је ово алтруистичко назирање у потпуноме сукобу са безосећајним материјализмом, кога је светски рат још више издигао, и који се у свима државама после рата у разним гранама јавног живота тако моћно испољио, управо гагосподарио друштвеном заједницом нашег т. зв. „културног века". Да прави, племенити алтуригам освоји цзле народе, да освоји срца свих одлучујућих чиниоца у јавној управи, потребно је зато једно дуго, са исполинском снагом васпитање појединаца и целине. Тога ради треба на првом месту, обарати идоле мамона и ругиити обожавање богатства, луксу:а, угодности и еГоивма. Тога ради треба да сви буду вољни да потпомажу настојања за праведније уређење друштвеног поретка наравно и тада, када то тражи неминовне привредне и имовинске жртве и лична ограничења и оних који одлучују. Много социјалних радника и јавних фактора заборавља да је право социјално старање у овој истини: Не само давати од туђега, већ у првом реду давати такође од свога; не чинити добра дела само зато, што се то тражи од других, него чинити добро у првом реду из потребе свог властитог срца, своје властите осећајности, своје социјалне свесности. То значи помагати :не само тада, када видимо пред собом пружену руку исцрпљеног богаља, него по властитој и јавној иницијативи проналазити трпеће, спасавати их и радити на томе, да буде што мање беде и трпљења. Лепо каже наш народни отац и пресидент и мој драги учитељ Т. Г. Масарик у своме „Социјалном питању": „Није довољно осећати беду само тада када ми сиромашак дође пред очи и мене из млитаве угодности узнемири. Данас ова љубав к ближњем значи немати мира и спокојства ради човечанске беде, физичке и моралне, данас ова љубав значи радити са отвореним очима против те беде и тада, када је невидимо". Раније је било потребно припаднике наших народа, када су живели у ропству и неслободи, како југословенскога тако и чехословачкога, систематским ситним, свакидашњим радом уразумевати о томе, да су чланови једног те истог народа, да је тај народ имао