Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 293

родице. Децу су давале на храну понекад ванбрачне мајке саме, понекад њихове породице које су хтеле да прикрију срамоту своје кћерке, често и општине које су биле по закону дужне да издржавају сиромашне, а понекад сама поменута находишта. Они који су давали децу на храну за њих су и плаћали, и то већином минималне сумз, Разумљиво је да ни мајкама самим, ни њиховдм пордицама, ни општинама није стало до тога да деца дуго живе. Хранитељице нису биране између најбољих жена, ни по стању њихове опште и хигијенске културе, ни по висини њиховог морала, ни по висини њиховог општег друштвеног угледа. Ни храњеници ни хранитељице нису били ни под каквим надзором. Било је жена, по неки пут више њих у извесним селима, које су себи створиле управо занат од тога посла. Што краће је дете живело код извесне хранитељице, у толико је сматрака она као успешнији занатлија у прављењу ,,анђела" ( Еп§е1п-Еп§е1гаасћепппеп"). — Било је и породица које су примале и однеговале дете, па макар и за најмању награду или без награде, из јздноставног разлога да им дорасте у кући једно чељаде више као будућа бесплатна радна снага. Те случајеве можемо убрајати у сразмерно веома повољне. — Ретки су били сдучајеви да је дете остало живо и да га је његова породица, на крају крајева, ипак примила и достојно подигла. У пределима који су припадали бившој банији Хрватској и Славонији, прилике су биле приближно сличне онима у аустријским пределима. На територи|ама бивше Босне са Херцеговином, Црне Горе и Јужне Србије, о неким мерама смишљене, па макар и рђаве заштите те деце не може бити ни говора. Патријархални начин породичног животд излучио је већину те деце веома брзо из породице, па тиме и из редова живих. Храњеници у страним земљама. У свима земљама где је уочена вел[ика национална и социјална важност добре јавне заштите деце у току последњих деценија пре рата и где се она развијала стручно и плански, напуштена одојчад и мала деца зЗрињавала су се, у главном, на два начина: у\ дечјим домовима (находиштима, азилима) и У туђим породицама (деца на храни, храњеници, „2јећк1пјег", „Р{1е§ек1пс1ег"; словеначки: „рејци", „рејенчки"). Напретком дечје заштите, свуда је напредовала и контрола хранитељИца, да би се болешљивост, запуштеност и смртност те деце што више смањила. Критеријум за избор хранитељица бивао је све строжији. Али велика је била тешкоћа у томе, што су деца била разбацана по многим селима, па је е-

фикасан стручан надзор, због великих удаљености, и сувише често био стварно немогућ. Французи су први донели законске мере у погледу избора и контроле хранитељица (1,а 1о1 Коиззе! од 1874 год.). Те законске мере нису се показале довољно ефикасне, баш због разбацаности храњен.ика по селима, међусобно много удаљеним. Стеарање дечјих колонија у Француској и код нас. У циљу заштите деце од туберк^улозе, њиховом издвајањем из туберкулозне породице, Французи су први приступили организацији Дечјих колонија у данашњем смислу (Оеиуе Огапсћег, 1903 г.). Данас постоји у Француској мноштво таквих колонија за заштиту деце од туберкулозе. У послератно доба, у Француској су никле и дечје колоније чији задатак није био заштита од тубекулозе, него општа социјална заштита одојчади и мале деце. [Сеш.гез гига1ез с1е 1 е1еуа§е, Р1асетеп1з 1ат1Иа1ез гига1ез, Р1асетеп1з 1ат1На1ез с1е 1ои1-реШ81. Главни циљеви тих „центара" били о* ови: а) да се растерете препуни дечји домови; б) да се издржавање деце појевтини; в) да се запуштеност и смртност деце ко]а потпадају под Руселов закон знатно смањи. Ови су главни принции тих мрдерних центара (колонија): а! збијено смештање деце у једном већем селу или групи села која су близу једно другоме; б) у средишту колоније мора бити дечји диспанзер; в) дечји диспанзер је снабдевен са једном или више стручних сестара, које стално посећују храњенике и хранитељице; г) дечји днспанзер води локални лекар; д) хранитељице су дужне да редовно доносе, односно доводе своје храњенике у диспанзер; ђ)'колонија стоји под стручним вођством неке педијатријске установе у већем граду. По угледу на ове последње француске институције, у нашој земљи је основана прва Колоиија за одојчад 1926 год. у селу Луковици и околним селима, на двадесетак километара од Љубљане. Ту колонију је оргаиизовао државни Завод за социјално-хигијенску заштиту деце у Љубљани, у сарадњи са приватним удружењем: „Дечји ин матерински дом Краљице Марије". Финансиски носилац колоније је било поменуто удружеље. Правилник те прве колоније прописало је Министарство народног здравља под ХБр. 52.066, од 18 новембра 1926 год. Та колонија још и даиас постоји.