Opštinske novine
4
Антон А. С&ада, референт Министарст&а прос&ете
Заштита ш васпитање гралс1се деце ван школе
„Општинска управа (поглаварство) је дужна помагати народну школу и указивати јој помоћ у свакој прилици, а нарочито у погледу васпигања и заштите школске деце ван школе". (§ 152 Закона о народним школама). „Дужност општине је старати се, по могућности, за обданишта за децу, Као и за школгке кухиње". (§ 23 Закона о народним школама). 1 0 задацима загитите Поред многих задатака општлни као основној управној и самоуправној јздиниди стављено је у дужност и социјално старање о њеном становништву. Правилно вршење овог задатка даје општини значај проширене породице. Као добри родитељи, општинске управе треба да брину о својим грађанима, нуде заштиту потребнима и помажу оне које треба помагати. Као што је највећа брига родитеља да својој деци остваре што боље услове за њихов будући живот и старају сз да им деца буду здрава, снажна, отпорна и способна за самосталан живот, исто тако и ошитинске управе треба да пре свега воде рачуна о напретку и будућности деце којој јз социјална заштита неопходна. Комунално социјално старање о становништву, које почиње са социјалном заштитом деце, не састоји се, дакле, само у давању помоћи потребнима у новцу, оделу, намирницама, становима и у сличноме, него ово питање претставља један важан социјалан проблем у толико важнији уколико се не посматра само са гледишта надлежностл појединих општинских управа или поглаварства, већ са широког гледишта напретка и развоја целокупног југословенског народа. На социјално старање о градском становништву, а нарочито на проблем заштите и васпитања деце треба да сз гледа отприлике тако, какз гледа лекар на болесног појединца. Лекар прегледа појединца, констатује његову болест и лечи га, јер он жели да се појединац излечи и оспссоби да може у здрављу што боље и што више живети. Социјал-
но незаштићеко грађанство а нарочито социјално незаштићена деца, исто тако претстављају „болесника" коме треба свестране помоћи. Дакле треба испитати узроке социјалне невоље, констатовати стварно стање и према утврђеним чињеницама треба одредити „лех" т.ј. начин социјалне заштите. Кад би били у питању само социј,ално незаштићени појединци, старање о њима не би било тешко, јер појединци се V највише случајева и самл труде да остваре себи што бољу будућност. Појединци који су на пример за време рата материјално потпуно пропали, предузимали су после рата све шта је било у њиховој моћи, а да би обезбедилн живот и бољу будућност себи и својима. Исто тако и у време садашње привредне кризе, која је довела до пропасти целе друштвене слојеве, видимо, како се појединци боре и настављају да остваре себи и својима што сношљивије услове за ижвот. Друкчије, пак, изгледа проблем социјалног старања кад је у питању заштита друштвених слојева. Друштво, колективно посматрано, још слабо води рачуна о својој будућности. Оно тражи бољи живот, хоће добро да живи, али се не труди да би и обезбедило себи бољи живот и бољу будућност. Садашње, пак, време и прилике у којима живе поједини друштвени слојеви су катастрофално тешки, те друштво треба да се што пре побрине о својој будућности. Не може се казати да се до сада није још ндшга радило у томе правцу. Опажају се налори разних сталешких, просветних, хуманих и других удружења да се остваре услови за бољи напредак и безбеднију будућност друштвенлх заједница, али сви ови напори и сва настојавања могу се још увек сматрати само као местлмичне појаве, извођени без оног система и без онога духа и елана који су безусловно потребни да се постигне задатак савременог социјалнзг старања. А тај је задатак, да се заједничким друштвеним начорима. обезбеди боља будућност друштвених слојева тиме гито ће се у првом реду заштитити народни подмладак, и да се о-