Opštinske novine
Стр. 320
БЕ01РАДСКЕ НОВИНЕ
полних органа и због тога у поремећајима материнске функције... Трећина свих трудноћа код радница не развија се како треба." „Последице које друштво трпи од тога што жена напушта кућу и породицу, од великог су досега.. г Од тога пати кућа, а још више деца, за чнје подизање и васпитање жена нема довољно времена и у чему је не може и не сме нико заменитиГ ТАБЕЛА IV Колико је рођено деце на један склопљени брак у европским земљама у периоду 19291930 Године и у Београду 1933 Године
1.
Португал
4,51
2.
Ирска
4,30
3.
Италија
3,66
4.
Летонија
3,51
5.
Шпанија
3,44
6.
Пољска
3,38
7.
Бугарска
3,10
8.
Украјина
3,09
9.
Финска
3,01
10.
Холандија
2,88
11.
Чехословачка
2,83
12.
Норвешка
2,82
13.
Мађарска
2,80
14.
Летонија
2,35
15.
Данска
2,34
16.
Луксембург
2,31
17.
Шведска
2,23
18.
Француска
2,18
19.
Енглеска
2,18
20.
Швајцарска
2,17
21.
Естонија
2,17
22.
Аустрија
2,12
23.
Белгија
2,04
24.
Немачка
2,01
25.
Београд (1933 г.)
1,75
„Познато је да се смртност деце запослених жена ближи смртности ванбрачне деце.„" „Рад жене за време трудноће оставља осетне трахове на квалитет деце, односно на њихову виталност..." Но, и под претпоставком да деца овако запослених мајки дођу на свет нормално и да су здрава, њих очекује у детињству и ранијој младости такав живот, да су њихов развитак и здравље увек у питању.
Приходи београдског радништва, а исто тако и нижег чиновништва (т.ј. велике већине чиновника) толико су мали, да нису довољни ни за подмирење најосновнијих хигијенских потреба у погледу стана и хране. Неколико анкета Одељка за штампу и културну пропаганду Београдске општине о стању малих и радничких станова у Београду показалф су језиве слике станова, у којима живе Београђани и расту њихова деца. Према статистикама пак о потрошњи животних намирница види се, да просечно један Београђанин поједе дневно 43,6°/о мање меса него што је потребно као минимум, а та је разлика још већа у воћу и поврћу. Г. Слободан Ж. Видаковић у својој студији „Дужности наших градова на подизању будућих генерација", говорећи о исхрани наше деце, каже: „У широким масама нашег градског живља деца трпе хронично гладовање јер су у великом проценту потхрањена." „Службеним и статистичким податцима Београдске општине утврдили смо, да је у 1930 години сва потрошена храна била довољна као минимум за 172.314 становника, а Београд је тада бројао 226.065 становника, тј. недостајало је хране — рачунски говорећи — за 53.615 становника. Шта то значи? Хронично изгладњавање широких маса, првенствено сиромашних породица, оптерећених сиромашном децом*.." Износећи даље статистике потхрањене школске деце у југословенским градовима, писац наводи, да је у БеоГраду, према службеним податцима СоцијалноГ бироа Савеза Градова, 1934/1935 Године, било око 30% потхрањене шолкске деце (деца анкетирана само у неколико школа). МоГу ли под оваквим условима беоГрадска деца бити здрава, нормална и напредна?' Чињенице изнете у овом чланку јасно указују, да је друштвјо, ако жели свој сопствени напредак, дужно да предузме кораке, да оном сталежу, који је највише наклоњен имању порода, т.ј;. радничком и чиновничком, пружи материјалну могућност не само да рађа децу, него да ту децу тако исхрани и одгаји, да од ње постану будући грађани у чијем ће здравом телу владдти здрави дух, који ће бити чврсти темељи народа и стубови на којима ће се сигурно подизати морал и напредак будућег човечанства.