Opštinske novine

7

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 331

1 овор претседника Одбора и градског већника г. Добре Богдановића. После г. Душана Николајевића са костуровима изгинулих руских ратника, у име Одбора за подизаше спомен-костурнице, опростио се г. Доброслав Богдановић сажетим и узбудљивим патриотским говором, у коме је, између осталог, нарочито подвуиао ово: „Ови хероји нису жалили своју крв и просули су је бујицом по врлетима и висовима наше кршне Маћедоније. Њихове кости биле су расејане по гудурама Кајмакчалана и равницама Пелагоније. Следовали су позиву свога врховног команданта, племенитог цара Николе II, који је, на крик нашег народа напад(нутог од надмоћног непријатеља, упутио своје пукове у одбрану наше домовине, и они се борили под командом нашег Витешког Краља Ујединитеља.,." На крају говора г. Д. Богдановића присутни су се прекрстили и са упереним погледима у плаво небо упутили мисли на свете жртве за нашу слободу и уједињење, које падоше у Светском рату, прошаптавши тихо и побожно: — Слава им!

Већник града Београда, г. Добра Богдановић, опрашта се са сенима изгинулих руских хероја, као претседник Одбора за подизање Спомен-к^остурнице и пренос костурова са Кајмакчалана у Београд Кретање поворке кроз масе света које су прекрилиле београдске улице За време поворке на железничкој станици кружио је један аероплан, који се одједном као невидљиви дух спустио сасвим нИско и на лафет је из аероплана пао леп ловоров венац. Затим је поворка кренула кроз варош на Ново Гробље.

Напред су ношена три крста, два руска и један наш, на коме је писало: „387 руских хероја палих за величину Југославије 1916 и 1917 год.", док је на другој страни писало: „Битољско бојиште на Солунском фронту". На крсту који је носио један руски подофицир било је урезано: „Руски хероји 1914 и 1918 године". Лафет и камион са костурима били су

Лафет и камион са костуровима изгинулих руских официра и војника, у поворци.

прекривени венцима разних друштава, установа и корпорација, међу којима се нарочито истицао венац Београдске општине. За све време док се поворка кретала улицама, народ је побожно скидао капе и тихо у себи шапутао молитве. На гробљу је опет извршено опело, па су после говора г. г. Николе Богдановића, почасног претседниха Удружења руских активних цареких официра, и руског пуковника Скородумова, уз звуке посмртног марша и песму „Вјечнаја памјат", костури спуштени у споменкостурницу. Са костуровима је сахрањена и једна нежна материнска жеља. Са костурима је у Костурницу сиуштен и један сандук са стварчицама које су нађене на врху Кајмакчалана, поред ископаних костурова руских хероја. Међу овим стварчицама налази се и једно нежно материнско писмо, које је мајка из Русије послала своме сину на Кајмакчалан, руском поднареднику пок. Николи Вовилову, а које гласи: „...Сањала сам те, сине, као што сам сањала и твога брата Анастасија пред његову погибију. Чувај се сине, рђав сам сан снила. Шаљем ти икону Св. Ђорђа. Моли му се и носи је о врату. Моли се и буди јунак на српском бојишту..." И Никола Вовилов није се оглушио о речи своје мајке. Постао је јунак... Нека је слава и хвала и њему и његовим друговима који дођоше добровољно са бескрајних руских степа да своје животе за величину Југославије положе на врху нашег историјског Кајмакчалана! с. м.