Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 351

ски живописном, али колористички нешто тешком, туробном „Дубровачком обалом". Игњат Јоб и Стојан Аралица дали су само по једну слику — први „Двориште", а други „Ентерјер" — од вредности, свакако, и квалитета, али без неке нарочите новости. Од Камила Ружичке најбољи су у колориту врло фини „Лучки радници", интересантна једна холанђански масивна „Кумица", мање успеле „Дивље куће". Максим Седеј изложио је један етерично меко бојадисан женски „Акт" и вешто компоновану групу „Дружина", Фрањо Радочај једну одлично постављену, али у боји нешто тешку и нечисту „Девојку", Ђорђе Поповић једну изврсно решену, иако помало тмуру „Мртву природу", Јевто Перић две композиције („Жена са књигом", „Ентеријер") и мртву природу „Цвеће" од солидних сликарских квалитета, Карло Направник једну не баш најпривлачнију, али са рутином насликану млитаво-гојазну „Нагу жену" (виђену с леђа,) и једног „Дечка", сивог у сивом, који,

обоје, јасно одају утицај Тартаљиног атељеа, а Стеван Боднаров један хитро и језгровито скицриан мали портре (Б. Баруха). Од Владимира Филаковца најбољи је један широко и пастозно третиран мушки портре. Једно сасвим засебно месго заузима Васа Поморишац који је у свом триптихону „Женидба цара Душана" спровео једну зналачку, сјајну историјску реконструкцију и дао један велики образац модерне фреске. О Милошу Голубовићу, Миодрагу Петровићу и Бори Стевановићу, на чији смо се рад осврнули приликом изложбе „Ладе", за сада нема шта новог да се каже. Драгомир Глишић изложио је једну велику, богато компоновану и врло брижљиво израђену „Мртву природу" Која је можда једна од његових најбољих ствари из последњег доба, а Емануел Видовић три приморска пејзажа у оном свом познатом суром и суморном колориту и штимунгу. Занимљиво је, наиме, карактеристично да праве, строге, црно-беле графике нема много на овој изложби;

код нас су и графичари сликари, колористе. Тако на пр. одмах Светислав Страла и Никола Мартиновски који се у темпери, односно, у акварелу руководе, стварно, истим принципом као и при сликању масном бојом. Код Страле то значи пун и најбујнији колоризам, и она његова „Риба" на платну одиста није ни по чему пастознија и „сликарскија" но „Ловћен и Бока", „Приморје" или остали његови акварели. Код МартиНовског, на против, ако у оним његовим снажним експресионистичким темперама „Свадба" и „Сеоски касапин" има оштрог графичког потеза и духа, има га, исто толико, и у оној његовој масном бојом нашараној охридској пастрмци. Врло привлачне примере те „сликарске графике" пружа и Фран Зупан у својим богатим, еочно и темпераментно бојадисаним пејзажима („Далматински предео", „Из околине Задра", „Марија снежна" и др.), Ана Јерковић у двема изванредно деликатно постављеним, схваћеним и колорисаним мртвим природама („Тулипани", „Мртва при-

рода") и Александар Милосављевић и Живко Стојсављевић у по једном свежем мањем пејзажу („Бара" и „Гаста") — све у акварелу. Ова.мо епада и дражесна, цветно шарена мала темпера „Предео" од Данице Антић. Прелаз ка чистој графици претстављају гвашови Вјекослава Параћа — нарочито успео, пун маште, листак „Акробати" — и чипкасто танане и пикантне, румено и сребрнасто просветљене темпере Предрага РЛилосављевића. Њима се прикључују занимљиве литографије Сергија Глумца са дубровачким мотивима и, најзад, виртуозни цртежи оловком Љубомира Ивановића („Из Јужне Србије") и два грациозна мала линореза Јелене Ћирковић. Олаф Глобочник, Миомир Денић, Никола Драговић, Рико Грета, Ђуро Радоњић, Божидар Стојадиновић, Златко Шулентић, Елза Вучетић-Шмит, Михаило Миловановић и Братислав Стојановић допуњују, закључују листу излагача-слИкара. Колекцију вајара отвара Тома Росандић чије три велике, монументалне скулптуре доминирају целу изложбу: високо у стремљена гру па је дног младића и