Opštinske novine

Стр. 394

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Радио а., д., Ст. Вагнер, претставник Јадранске страже, г-ђа Јелена Маринковић, изасл.аница Материнског удружења, Момчило Милошевић, управ. Држ. штампарије, Милан Грол, бив. управ. Народ. позоришта, Ст. Бинички, бив. директор Опере, др. Милорад Недељковић, директор Поштанске штедионице, Ст. Христић, директор Опере, Риста Минић, шеф месне контроле Народног позоришта, и многи други. Тачно у 10 30 чаеова у салу је ушао изасланик Њ. В. Краља и Њ. Кр. Вис. Кнеза — Намесника, капетан I кл. г. Јован Петровић. За време сечеша колача чинодејствовао је прота г. Божић, а на јектенија је одговарао хор Опере Народног позоришта. Затим је претседник задруге г. Милан Стојановић поздравио све присутне лепим и бираним речима, па је ојнда. у опширном говору изнео укратко историјат развитка позоришне уметности од шеног постанка до даиас. Говорећи о самој Задрузи г. Стојановић је између осталог подвукао ово: „Појединци, остављени сами себи, без довољно сретстава и начина, нису у могућности да се одупру налетима сваковрсних недаћа. И то је разлог што је наступила ера удруживања, прикупљања снага и заједничког иступања пред живот и његове проблеме. То је разлог што је дошло до оснивања и Потпорне задруге особља Народног позоришта. Својом појавом она не само да попуњује прилично осетну празнину у социјалном животу београдских позоришних трудбеника, већ постаје [матица свих службеника; она ће се временом претворити у једну велику породицу у којој ће сваки члан, почев од чистачице и служитеља па све до првака — уметника, бити потпуно равноправан, и на тај начин допринеће бар ублажењу ако већ не укидању диференцираности односа између појединих позоришних професија у ужем смислу, која се сада у извесној мери мора осећати. Да су циљеви једне такве заједнице и добри и корисни показује чињеница коју ми с поносом истичемо: да наша задруга, за непуних шест месеца рада, има у својим редовима скоро две трећине целокупног особља београдског позоришта, а доеадашњи успеси дају нам пуно право да верујемо у њену најлепшу будућност. Али осим реалности и корисности својих

циљева, за овај брзи напредак она има да захвали једној околности која одувек прати сваки подухват позоришних људи: то је симпатија коју београдска публика и штампа увек нештедно раеипају кад смо у пит;ању ми, чланови београдског Народног позоришта, и наклоност која долази са високих и највиших места. Кратко време по оснивању, задруга је стављена под високу заштиту Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника, Који јој је пружио обилну потпору, остајући увек у традицији Дома Карађорђевића помагања просвете и уметности. Под тако моћним протекторатом задруга је за ово време могла да забележи читав низ успеха, под тим протекторатом она данас први пут и једина од свих корпорација позоришних трудбеника припаљује славску свећу. Овај наш дан, који ћемо сваке године најсвечаније прослављати, дан је отварања обновљене зграде Народног позоришта, за коју је везано службовање велике већине данашњег особља. 6 јуна 1922 године, у београдском Народном позоришту, изниклом из ратних рушевина, подигла се први пут завеса после једног дугог и мучног периода борби за иародно ослобођење и уједињење, и тај датум остаје значајан и по културну историју новог, југословенског Београда. Прослављајући успомену на тај дан, Потпорна задруга је уједно спојила и два мотива свога поста!нка и свога делокруга: социјални и културни. Срећним случајем прва слава Задруге пада у исти дан кад и слава града Београда, тако да престоница Југославије, славећи своју славу, прославља истовремено и један знаменит дан установе која је одувек била њено мезимче... Говор г. М. Стојановића топло је поздрављен од присутних. Затим се прешло на извођење концертног дела, у коме су суделовали: г-ђа Надежда Стајић-Стојановић, чланица Опере, г. Холуб, концерт мајстор оркестра београдске Опере, као и хор и целокупан оркестар Народног позоришта. Пријем гостију трајао је преко целог дана а увече је за позване домаћин славе приредио вечеру.

Слава Дома стараца и старица

На дан 3 јуна о. г. Дом стараца и старица у Београду, скромдо је прославио своју славу Цара Константина и Царицу Јелену. Сваке године, када се у овом тихом Дому пали славска свећа и сече славски колач, штићеници Дома, старци и старице, који су тек на измаку живота подлегли и попустили у животној борби, осете и ону добру страну породичне среће када су некада и сами у својим домовима, окружени породицом и пријате-

љима, славили своје крсно име и чували истрајно традицију својих предака. Тога дана у овоме Дому, овој најхуманијој установи Београдске опигтине, осети се нешто тајанствено, побожно и у исти мах величанствено, да просто човеку у грудима застане дах и срце престане да куца, те човек у таквим тренутцима не зна да ли би се радовао или плакао... Бледа, измучена, изборана и скоро воштана лица и оеде власи штићенигса Дома стараца и старица, на