Opštinske novine

6*

Хроника београдског Аивота: Деловања београдских друштвених организација

Друштво, исто као и појединац, има своје врлине и мане, У разним временским етапама ове особине су добијале јачи или елабији израз у правилном односу према напретку или декаденцији извесне друштвене средине. Виталне енергије једнога друштва избијају из разних редова, мимо свих морално-правних односа, предвиђених земаљским законима. Оне, између осталог, избијају и кроз удружења и сличне сталешке, хумане, патриотске, религиозне организације или клубове. Иза назива тих друштава, које читамо без неког нарочитог интереса из дана у дан у дневним листовима, обично ое крију легије београдских добронамерних грађана, којима је искрено стало до побољшања социјалног стан>а извеснога реда људи, групе или целог друштва. Из тих покушаја рађају се каткада и крупније ствари, које захвате државу па и читаво човечанство. Овај би простор био и сувише мали да пружимо и бледу слику свих оних резултата, који су добијени путем удруживаша, приватном иницијативом. Култура је у ствари већа или мања потреба човека за материјално и духовно усавршаваше, да би човек себи олакшао и улепшао свој живот. Потребе су друштва тако бројне и нијансиране, да је немогуће једној државној организацији унети се у све те потребе и да прими пуну одговорност на себе за успех истих. Ту је потребна приватна помоћ и самониклост, која ће својом сопственом стваралачком снагом допринети и приложити своју лепту у корист целине. У оваквим покретима често се долази до оригикалних и спасоносних идеја, на чије се оствареше не чека дуго. Значи, по броју тих организација створених приватном иницијативом може се ценити на коме је културном нивоу извесна локална друштвена средина. Позната је ствар да некултурни народи немају никаква приватна друштва, створена да би се појединац, група или сви усавршавали у извесном корисном правцу. У колико се враћамо старим и прастарим народима и врховној прошлости, све мање имамо докумената да су постајала друштва налик на ова савремена. То бивше друштво било је потпуно у знаку индивидуализма, снажних појединаца, и све тежње, ратови и брига око осталих потреба потицале су од владара, поглавице итд. Да се разноврсност духовних и материјалних потреба данашњице огледа баш у овим друштвима, то је констатација коју свако мора примити без икакве дискусије. Етика признаје право на добар човечји живот сваком оном ко дође на свет, а радом заслужи потпору целине. Али човечанска, природна права, не

поклапају се никад са нормама устаљеним, санкционисана писаним или неписаним законима друштва, односно не поклапају се са стварним животом. Значи, да постоји једна празнина између стања које човек жели и о њему врло много идеалише, и онога, које је дато као последица еволуције од почетка до да&ас. Да се успостави веза, или у срећгаом случају, споје та два живота, разлог је свих напора и борби, које сви људи на земљи више или мање воде, али без икаквог већег успеха. У том међупростору налазе се непремостиве тешкоће које долазе од религије, етике, науке и свих оних утицаја са којима се бори људски дух: Није нам намера да уЛазимо у филозофију друштвених појава, али амбиција нам је да читаоцима часописа Београда „Београдских општинских новина" пружимо јасну слику о многобројним београдским установама створеним приватном побудом, чија се делатност осећа и на се ^ мом државно-правном и комуналном животу. Београдска средина је врло повољна за стварање разних приватних организација са корисним циљевима. Словенска душевност и саосећање према слабима и економски заосталим, удружена са херојством, врло добре услове даје за акцију приватне иницијативе, помоћу које се долази до узвишених циљева. Истина, сва та приватна иницијатива има и својих мана. Сва та друштва увек носе отисак појединаца или снажне групе од неколико људи, који воде целу ствар. Извесна колебљивост, недовољна дисциплинованост налази оправдања у самом нашем менталитету и специјалним! приликама под којима живимо. Али исто тако наш човек се не да лако да утоне у масу, и да постане безличан. У томе је снага и слабост нашега човека. Он хоће државу и њу везује за свој лични опстанак; али поверити њој све своје бриге и старања, верује, да се такво уређење не може постићи и не еамо остварити, већ ни теоријски неможе допустити. Јер човек, ослобођен својих напора, радости, болова и жалости, постао би гори од животише. Наш човек зна да спас човечанства није у утопији да се изврши метаморфоза из индивидуалног у колективно, онако буквално и шематички, па стога захваљујући свом здравом инстикту, он крчи свој сопствени пут и до данас је увек успевач како у рату тако и у миру. Због тога спонтано се јавља приватна иницијатива да помогне држави и ти резултати, ма колико били до данас мршави, ипак су већи него да их уопште нема. Ти напори појединаца не смеју се никад потцењивати. Шта они значе најбољи нам је пример Америка. Тамо има и таквих људи, који све своје богаство ипак врате друштву било