Opštinske novine

Др М. Ђ. Поповић

Улога градсћих болница у хигијенсКом васпитању грађана — Поводом отварања нове Градске болнице —

Болнице су најстарије социјалне установе у градовима. Оне су у исто доба биле и школе за лекаре. По својој намени и по природи посла који обављају највише су позване да испуне, поред лечења, као једног дела социјалног старања и врло важан задатак: хигијенско васпитање широких маса грађанства.

Нова Градска бодница, задуАбина Никоде Спасића

Кроз болнице и болничке амбуланте и диспансере пролази врло велики број оних који траже лекарску помоћ. Већина њих долази ^бог тога у болницу што нису били у материјалној могућности да лако живе. Данас већ многи санаторији, нарочито туберкулозни, не само што су лечилишта, већ исто тако стављају себи у дужност да болеснике за време њиховог бављења у санаторијама и хигијенски васпитавају, како би знали и по изласку из њих, како треба да живе, себе и друге да чувају. Преко болница, амбуланти и практичних лекара долази готово свака београска кућа у додир са лекарима. А данас се све више обраћа пажња на хигијену исхране и живота уопште, тако да то постаје један од главних елемената терапије — лечења. И кад већ ствари тако стоје, а нарочито кад знамо да болесници врло радо и свуда опширно причају* о својој болести, а још више о лечењу, као и

то, да сваки лаик за сваку болест има да вам да често више савета него и сами лекари, треба све то користити у болницама, као и у амбулантама и диспансерима,спроводити хигијенско васпитање свих оних грађана који ту долазе, па тако исто вршити то и преко практичних лекара. После рата велика је грешка била код нас што се хтела потпуно одвојити превентивна медицина од куративне медицине. Цела акција хигијенског делања треба да буде у најтешњој вези са хигијенским васпитањем и пргзентивним мерама. Лекари који лече било у болкицама или по кућама, могу најбоље /;а васпитају хигијенски, не само болеснике, већ преко болесника и њихову околину и најшире слојеве нашег грађанства. Тиме, што се одвојила превентивна медицина и што су подигане нарочите установе за превентивну медицину — хигијенске установе, учињено је да је један велики број лекара био сдвојен од свога главног посла — од лечења болесника, а т. зв. хигијенске установе подизане су на рачун много потребнијих установа за лечење — болница. На који начин, дакле, могу болнички лека.ри да буду и хигијенски васпитачи, а болнице, у ЈЈрадовима да послуже као центри за хигијенско васпитање? Пре свега, да би овај задатак болнице испуниле, оне морају бити доиста хигијенски уређене. Познато нам је, поред тога да се у болницама, а нарочито у Београду, јако оскудева, као и то, у каквом се бедном стању налазе многе наше болнице и амбулантне, а које још бедније изгледају поред луксузних хигијенских и других установа, које су имале у главном да послуже за рекламе, а много мање у сврхе стварног помагања у лечењу и сузбијању болести. Тим самим што ће болесник бити смештен под добрим хигијенским приликама, где ће имати прилике да види шта је права чистоћа, како се она одржава, каква /је дијететска и рационална исхрана, удобност и брижљива нега, све ће то већ утицати васпитно на болесника, као и на све оне који код болесника долазе у болницу, као и <на оне с којима боле-