Opštinske novine

Стр. 568

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

своме послу са платом најмање толиком коју је дотле имао. Закон је, најзад (§ 257) предвидео и право Министра трговине и индустрије да по саслушању комора пропише колико ученика сме да буде у којој привредној грани. VIII. Примена законске заштите ученика Закон о заштити радника је у § 9 одредио да радно време деце испод 16 година старости ни у ком случају не сме бити дуже од 8 часова дневно; и овластио Министра социјалне политике и народног здравља да у споразуму са надлежним министрима радно време деце у извесним гранама рада одреди и испод 8 часова дневно. Самим тим што је 8-часовно радно време по закону прописано само за раднике у индустриским предузећима, а у занатским предузећима је дозвољено. 9 и 10 — часовно радно време; и што се велика већина шегрта не налази у индустриским него у занатским радионицама — јасно је да радни дан ученика не сме да траје колико он траје за одрасле раднике. Правило је међутим — и то правило без изнимки — да радни дан ученика траје најмање један сат дуже него што траје радни дан одраслих радника. А радни дан одраслих радника у занатству је 9, 10, по закону, а мимо закона 12 па и више сати дневно. Без обзира колико је то радно време, ученик ради увек дуже него одрасли. Пракса је учинила да у његов посао спада чишћење и поспремање радионице које се врши кад радници преетају да раде. Исто тако није у сагласности са законским одредбама о радном времену ни пракса са школовањем ученика. Школа — то је један озбиљан посао; она је саставни део учења заната. Школа би, по духу закона, морала да траје у оквиру оних 8 максимално дозвољених часова дневнога рада, или, за специјалне гране, и испод тога. Пракса је међутим таква да ученици иду у школу после свакодневног, далеко изнад законом дозвољеног нормалног радног дана, преморени, апоследица је да они ове школе, због физичке преморености своје, осећају као терет и као шиканацију више — после свих оних којима су изложени у дневноме раду. Ученици, штавише, чак ни седмога дана, недељом, нису слободни када — по закону — сви радници морају да уживају недељни одмор; не само да они из дана у дан раде дуже него одрасли, и после тога иду у школу, него и недељом морају да иду у школу. Правилник, предвиђен ЗОР, о минималним накнадама које после године дана ученици морају да добијају — још не постоји; и зато на томе пОјЉу влада највећи неред. Много је случајева да ученици и ученице пла-

ћају за учење не само у првој него и у другој и трећој години — а кад им прође време учења — бивају отпуштени. Није утврђен ни број држања ученика у појединим гранама рада. Разумевање овога питања је утолико пре нужно, што има врло много послодаваца који су завели као систем држање многобројних шегрта поред несразмерно малог броја радника — или чак без иједног стручног радника, који претстављају праве фабрике за лиферовање махом недоучених стручних радника. Има много предузећа код којих је пракса да ученик чим буде ослобођен — бива отпуштен — без обзира на законску одредбу о обавезном држању најмање три месеца на раду после изученог заната. Ово раде углавном она предузећа која живе од упослења многобројних шегрта који једни друге у годинама престижу. Типичан је пример следећи. „Занатлија" орган земаљског савеза занатлиских удружења у броју од 17. II 1935 године објавио је следећи напис: „Месни одбор Општих занатских школа, Дунавске и Савиначке, поднели су Управи овог одбора извештај: 1) да индустриско предузеће г. Н. Н. — испуштамо име — упошљава у својим радионицама 50—60 шегрта, на несразмерно мален број квалификованих радника; 2) да шегрти госп. Н. Н. долазе у школе бедна изгледа — поцепаних одела и обуће, прљави, неумивени и чупави. 3) Многи од тих шегрта имају, уместо плате, од госп. Н. Н. одело, стан и храну. Каква су то давања госп. Н. Н. јасно се види по дечијој спољашности: њиховимлицима и оделима (прилажемо фотографије). Новчана храна тих младића, који су већином у добу од 14—17 година, износи 40 динара недељно! Према чему, ако се ова сума подели на 21 оброк, тј. за 7 дана по три оброка дневно, на сваки оброк отпада по два и 70 пара. 4) Према изјавама самих шегрта, госп. Н. Н. их је сместио у неке заједничке просторије где спавају по њих 20 заједно. Интересантно би било видети, какве су то просторије, креветске ствари, клозети, умиваоници итд. и да ли се просторије чисте, проветравају и загревају у овим данима." IX. Ограничење броја ученика Када би ученик ишао на занат само ради тога да изучи занат — никада се не би могло рећи да у привреди имамо много ученика; камо среће кад би сваки грађанин, без обзира на своје редовно занимање, знао још и по који занат. Али ученик не иде на занат само ради заната, већ ради тога да му занат послужи као срество да дође до циља: до