Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОБИНЕ

Стр. 717

етавке, ваконе и поступко, па и једно своје нарочито, специјално мерило оцене. „Волга, Волга" није реалистичка драма; она разбија оквир, превазилази категорије, реалности — на пр. одмах већ и категорију времена: Достојевски налази се жив у данашњем Паризу, међу данашњиА руским емигрантима — и креће ое у једној надвремек« ској, дакле, апстрактној сфери. Сасвим је логично да у таквој једној сфери не могу да постоје нека конкретна жива бића, већ само идеална лица, наиме, симболичке инкарнације извесних мисли, начела или стремљења, да сукоб међу таквим агонистима неминовно мора да изгуби свој примарни човечанско-пасионални карактер да би уместо овога добио једну вишу, трансцендентну, надчовечну значајност и патетику. Драма се одиграва, трагика искрсава у једном идејном, да, идеолошком плану. Стога у њој такорећи и нема „драмских" лица, „драмске" радње и ритма у обичном смислу речи; фигуре Соње, њене мајке, Андрије и Ивана исто као и они призори на конгресу емигранјата и у бару имају, у пркос свом тобожњем „реализму", стварно, само симболичко-илустративне вредности, док је права реалност, главна, управо, једина акција као и цела драмска динамика комада сажета у оној смелој, стрмој идејној линији којом стара хришћанска Русија стиже до афирмације нове Русије. .Јунак „Волге, Волге!" је синтетички идеални лик Достојевског, а њена кулминација: оно симболичко измирење православног песника и пророка са својим великим антиподом.

једна жарка идеолошка исповест, међутим, „Волга, Ввлга!" има један изванредно снажан и сугестиван елан. Уосталом, могу дела такве врсте, често, и са саме сцене да делују веома позитивно и благотворно: њихова виша, смелија идејност пружа нам добродо-

Сцена из првог чина: Фјодор Михаиловић (г. Фран Новаковић) и мати (г-ђа Луковић) Као „позориште", то може да изгледа ваљда иомало штуро, апстрактно и књишки — у комаду се стварно много расправља, филозофира о вери, о литератури, о етичким и метафизичким питањима —; као мисаона поезија, субјективна концепција света или

Сцена из петог чина „Волга, Волга" од г. Д. С. Николајевића: на средини г. Никола Поповић у улози Азијата шлог тренутног освежења и одахнућа од неокончаног безидејног и плитког „реализма" савремене просечне драматургије. Редитељ, г. Веснић, монтирао је комад са укусом и разумевањем, стилизујући и сцену и глуму сходно пишчевим интенцијама и постижући на тај начин, нарочито у двема последњим сликама (бар и на граници Русије), одличне ефекте. Од претстављача приличи похвалити на првом месту: г. Новаковића чији је Достојевскиу и у Мјаскјц и у игри, био зналачки погођен, убедљив и сугестиван, г. Никачевића који је од „Антидостојевског" направио збиља једну надчовечну фигуру од незаборавве монументалне лепоте и г. Николу Поповића који је у улози „Азијата" говорио са једном сјајно израђеном, пластичном речитонГћу и имао један момент чудесно искреног и жарког драмског патхоса. Г-ђа Луковић је лако скицирану ролу Лидије деликатно обојила топлим и благородним тоновима своје душевности, г-ца Текић одиграла је заљубљену Соњу са девојачком грацијом и усрдношћу, г. г. Живановић и Старчић дали су два фино запажена и духовито карикирана типа руске аристокрације, г. В. Јовановић (Иван), г. П. Петровић (Андреј), г. Душановић и сви остали извели су своје улоге такође с љубављу и са успехом. Публика је примила „Волгу, Волгу" са интересовањем и симпатијом, и г. Д. Николајевић је поновно имао повода да излази на рампу и захваљује на примљеним венцима и топлим овацијама. Тодор Манојловић