Opštinske novine

Стр. 28

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ло смртних случајева. У упоређењу са другим земљама, наша мала деца, у предшколско доба, показују веома велику смртност. Па и школска деца умиру код нас нешто више него код многих наших суседа у Европи, ближих и даљих. Али наш народ није оштећен само губитком тог великог броја деце. Смрт не покоси сву децу, која теже болују. Многи остају у животу, али многи од њих остају слабићи кроз цео свој живот. Или пак остају богаљи: слепи, глувонеми, одузеги у рукама и ногама, малоумни или са неким другим дефектима. Нзихова телесна и духовна способност је смањена или уништена. Осгају само на терет сеои, породици и друштву. Пригушена клица болести многе друге упропашћује касније, када су сазрели, када треба самз да привређују и побеђују у животној борби. Вредност по;единаца не мери се само по његовим физичким способностима. Умне спо-

Збринута деца у породици

собности, знање и морални квалитети, удружени са добрим здрављем и отпорношћу тела, сачињавају праву вредност појединаца и величину народа. У нашој земљи имамо, нажалост, много и премного запуштене деце, са недовољним васпитањем, или без и:<а;<вог васпитања. Школа није васпитна установа, која би могла учинити све. Потребно је и васпитање ван школе. Тешко је тачно оценити телесно здравље детета; још много је теже оценити његово морално здрваље. Зато не располажемо ни приближним бројевима оне деце која су морално нагрижена или посрнула. Али свакодневни живот и пракса показује педагозима, судијама, лекарима, полицијским органима, новинарима и свима који гледају живот отворених очију, такве деце има, и то у великом броју. Такозвани „беспризорни" нису жалосна привилегија ранијих трагичних година историје наше братске велике словенске земље. „Безпризорних" има готово свуда у свету. Имамо и код нас мноштво „безпризорних", вид-

љивих и невидљивих. Видљиви беспризорни, наши такозвани „мангупи", скитају се улицама и шоровима, просе и краду. Невидљиви беспризорни крију се у породицама, без васпитања и сунчане светлосги, без довољно ваздуха и хране. Крију се у многим радионицама, па чак и у установама дечје заштите које оскудевају у кредитима, којз немају ни одговарајуће вођство, ни дозољно бројан, ни довољно стручан персонал. Истина о стању наше деце и о нашем раду за будуаа поколења није утешна. Ма да су у нашој младој држави учињени многи напори, донете многе законске одредбе, одооравани кредити и кредитипи, стзарне установе и установице за заштиту деце: ма да има и појединачних позитивних и лепих успеха — ако све разгледамо, пажљиво и објективно, морамо реаи да наш народ на пољу заштите деце још није крочио много далеко од првих покушаја. Још ни;е једнообразно регулисан положај детета у породици и нису прецизиране дужности породице према њему, а нарочито нису свуда прецизир,ане дужности ванбрачног оца према своме потомку. Још нису довољно одређене дужности државе, банозина и општина према народном подмлатку. Још није довољно развијена, ни довољно призната приватна иници^атива на пољу заштите деце. Није ни регулисан однос њеног добровољног рада према раду по дужности службених органа. Мада је један од главних стубова дечје заштите штитништво, туторство — најнозијим законима, за целу земљу, великим делом, регулисано, тај стуб је данас још мртав, јер сами параграфи не могу му удахнути живот. Потребно је да се спроведе стварна организација штитништва до танчина, па да тај стуб постане жив носилац. Недостаје нам координација целокупног рада на заштити деце, а још више неопходна кооперација свију активних чинилаца на томе пољу. А најнепосредније се осећа недостатак материјалних средстава. Недовољно још дају за децу наши имућнији слојеви, још штеде на деци буџети наших општина, нарочито градских општина, још штеди и наша врховна национална организација — наша држава. Заштита деце није само једна од најлепших, него и једна од најважнијих грана модерне културе. На дрвету наше националне културе треба и та грана да порасте најбујније. Наша срца треба да се широко отварају нашој деци и њиховим потребама. И срца појединаца у народу, и срца оних којима њихов положај ставља у дужност да раде на судбини нашег народа и наше државе. А поред срца, треба да се отварају нашој деци и наше руке, и наше касе. И наши умови треба да критично мотре питање народног подмлатка и да