Opštinske novine

Др. Матеја Амброз&ић, ј проф. УниђерзитетаЈ

Јавна и породична заштита деце у предшћолско доба

Заштита деце има данас сасвим други значај, но што га је имала још до пре неколико деценија. Само једно је правило остало кроз векове, те оно важи и данас: породица је природна и најбоља загититница деце. Први је циљ модерне дечје заштите, да штити породицу. А породицу, која није у стању да својој деци пружа све што је неопходно за правилан телесни и духовни напредан, да оспособи за тај задатак. Други је циљ, да деци која су остала без родитељског крова, у туђој породици нађе и обезбеди родитељско огњиште. Тек трећи је циљ модерне дечје заштите, да у колективним установама збрињава ону децу, која у породици нису никако збринута, или су недовољно збринута. У старо доба, јавна заштита деце је била ствар милосрђа појединаца. У данашње доба, она је дужност арганизованог друштва. Сви културни народи данас стављају заштиту деце у ред првих и наЈважнијих обавезних задатака општина и државе. Народи су поставили дечију заштиту у први план, пошто они данае не мисле више искључиво на садашњицу, него мисле и на своју будућност. Они желе да обезбеде земљу, привреду и културу будућим поколењима; а земљи, привреди и култури да обезбеде раднике и ратнике, ствараоце и браниооце. Многи културни народи данас брину две бриге. Прво: како да повећају број новорођене деце. Друго: како да сачувају децу од пропасти. Прву бригу, наш народ, за сада још, готово нема да брине. Друга је брига, међутим, за нас много актуелнија него за стргше културне народе. Наше жене још обилно рађају. На 1000 становника, у нашој земљи добијамо годишње око 34 живе рођене деце. Италија и Мађарска добијају нешто испод 25, Аустрија, Немачка. Француска и Енглеска добијају једва <жо 16 до 17.

Ма да се и код нас рађа мање деце, но што се рађало раније, ипак је наш наталитет још међу најбољим у Европи. Ма да је у, богатијим нашим крајевима наталитет већ мно10 опао, — у такозваним пасивним крајевима наше су жене још веома плодне. Али нажалост, међу првим земљама у Европи налазимо се и по високој смртности деце.

Деца под заштитом: На тераси једне београдске дечје установе На 100 умрлих, у нашој земљи има 45 до 46 деце. То значи: готово сваки други гроб, који се ископа у Југославији и њени.м градовима ископа се за дете. Приближно свако наше 4 дете умире до своје 15 године живота. У другим културним земљама умире само сва|ко 5 или 6, па чак и свако 7 или 8 дете. Највише страдају одојчад. Од 100 живо рођене деце, код нас 1б њих умире пре навршене прве године живота. У Италији, Аустрији и Шпанији умире само 12—13, у Немачкој, Француској, Данској, Финској само 8—9, у Енглеској и Шведској само 6—7, у Холандији, Швајцарској, Норвешкој умире само 5—6 од сто одојчади пре навршене прве, године. После одојчади највише страдају деца у 2 и 3 години живота; па све мање што су старија. У школско доба има већ веома ма-