Opštinske novine

Стр. 30

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

титних сестара (нудиља), а по директивама лекара, васпитава хранитељице и води надзор над њима и над децом. Неколико таквих центара имамо и у нашој земљи. Њихов је званичан назив: „колонија за одојчад и малу децу". Прва колонија организована је пре 9 година у Дравској бановини, у селима око Луковице, и то у колаборацији државне и приватне иницијативе. Пре 6 година држава је дала нов импулс и данас постоји 17 таквих колонија, неке у селима, друге у предграђима. Оне су већином државне и бановинске, неке и општинске. Само једна — прва — комбина је: државна и приватна. Прошле је године неговано у тим колонијама око 250 одојчади и око 400 мале деце што је, за целу државу, веома мало. Успеси колонија су и код нас веома повољни. Оне су јевтиније него домови. Здравствено стање деце је добро, њихова смртност је мала. И деца се ту развијају природно и навикавају се на свакодневни живот и на околину у којој ће доцније живети и радити. А поред тога, колоније су се показале и као добри расадници дечје хигијене на селу. Дечје здравствене станице не делују у колонији васпитно само на хранитељице колонијске деце, него уједно и на шире слојеве сеоског становништва, без обзира на његово имовно стање. У првом почетку изгледало је да нећемо лако наћи подесних села и добрих хранитељица. У пракси се, међутим, показало да има и код нас довољно способних насеља да приме јколоније и да је народ приступачан васпитању и на томе пољу. Има, међутим, других, сталних тешкоћа. Нема довољно средстава да се број колонија повећа. Нема ни средстава да би се у постојећим колонијама сместио толики број потребите деце колико би оне могле да их приме. Наше градске општине, нажалост, не знају још Д0В0ЉН10 за тај облик збрињавања деце. А сем тога, оне не уносе у своје буџете потребне суме да би за своје сиромашне дечје чланове, који немају родитељског крова, плаћале неопходно издржавање. Ни приватна иницијатива није још прихватила тај начин доброг и јевтиног збрињавања деце. Имамо удружења за подизање и издржавање

дечјих домова и обданишта, али немамо још ни једно удружење, чији би главни задатак био, да смешта и издржава децу у породицама концетрисано и под стручним надзором. Једна даља тешкоћа је у томе, што се це може увек лако наћи довољно стручно школован и искусан персонал за колонију, који би, сем тога, уносио и пуно воље у свој рад. Често, такође, нисмо довољно независни у бирању таквог персонала. И коначно, саме мајке које су без породичног огњишта, те се морају одвојити од своје деце, стварају непотребне тешкоће. Уместо да повере децу колонији, оне их смештају код жена које су саме изабрале. А њихов је избор већином рђав, па та деца страдају у великом броју. , ; Надајмо се да ће наш народ у будућности и облику дечје заштите о коме је овде говор, т.ј. концетрисаном и контролисаном смештању деце у туђе породице, посветити више пажње. Првенствену улогу у овоме раду имају наше градске општине, нарочито велике, као што је н. пр. Београдска. Са истим средствима, у дечјој колонији може се збринути знатно већи број деце, него у дечјем дому. И може се збринути боље и природније. Добра породична заштита одојчади пред крај прве године живота и предшколске деце, по својим резултатима, још увек надмашује заводску заштиту; а поготову код нас, где је тек мали број завода био у стању и показао вољу <да усвоји стручно опробане методе уређења и вођења колективне, т.ј. заводске заштите деце. ; ј ; ј Надајмо се да ће наш народ, са својом врховном званичном организацијом-држазом, са сеојим градским самоуправама и својлм приватним удружењима, у будућности брже напредовати на свима пољима разгранате дечје заштите, но што је до сада напредовао. Будући историчари нашег народа, када буду писали историју нашег доба, неће писати само о мудрости наших државника и слави наше војске, него ће оценити и мудрост наше социјалне политике и наше данашње генерацијс за будућа поколења. Од нас самих зависи како ће мислити о нама наши потомци и како ће судити о нама наша историја.