Opštinske novine

Душан С. Вићолајевић

Хумана свест*)

У једној прастарој јапанској песми сиротан јетко јадује свој јад. Небо и земљу називају великим: за мене су врло мали. За сунце и месец кажу да су сјајни: мени џикад не светле. Чујте како моји стари родитељи јаучу. И жена и деца вичу■ Отац, мајка, \деца и жена, сви су утонули у беду. У Џаборављеном котлу на огњишту паук преде своју мрежу, а са огњишта не пробија дим кроз !кров. Све је проклето, срам и очајање. Паук преде монотонију бедног живота. То је онај исти паук.< који ће тананом жицом вести над црним таваном убоге, трошне чатрље Ђуре Јакшића. Наш песник је био брат прастаром класичном азијском иеснику у часу кјада му се све натуштило и када је певао о животу који је врло жалостан и о свету који је врло пакостан. Данас /е у свету много беде. Она бесни и у нашем граду. Машина /е сатански поломила снаге људсшх мишића и изнурила душе људске. И испословала да /е један читав свет остао без посла. Као да се испунило пророчанство пророчице и песникиње америчке Шарлоте Перкинс Жилмен. У својој песми ,,Вук пред вратима ', којаје у своје време пожњела популарност као бесмртна ,,Шваља" Томаса Худа, Жилмен пева: „Дан /е дуг, ноћ кратка, постеља тврда и хладна, а моји мали увек уморни као и моји стари. Мали и стари неће да устану, јер дан неће ншита донети." Толсворти ће у једној својој драми, такође, говорити о мајци-сиротанки која брани деци да у зимске цане устану из постеље. Ако не напусте постељу мање ће оГладнети, а, колико то моГу, Грејаће једно друГо својим малим, мршавим телима. И у име неба преклињу очајници из поезије Жилменине да им се да рад. Дајте нам рада, рада, тако вам неба! Вук /е пред вратима. Вук, глад и зима. У свету /е много, опасно много беде, али се зато све јаче јавља код свих бољих људи хумана свест. Све се јасније осећа да се хуманост мора орГанизО-

*) Г. Душан С. Никодајевић преко Веоградског радиа упутио је у име Београдске општине нреетоничком грађанству апеа аа зимску помоћ.

вати. Хумана свест мора постати једна сила, и данас /е већ замашан број оних који непоГрешиво осећају да је само та сила кадра да сачува вредности цивилнзација на умору и утире пут новој и човечанскијој цивилизацији која ће тежити да све људе оспособи за вишу срећу. И за вишу лепоту, на коју не пада сенка ове или оне класе и чије се биће егзалтује на целом и безкласном човечанству и на близини једноГа неба што усправља људе, испуњавајући их плавом азуријом и да-< ривајући их тајном над тајнама. Хумана свест /е и пречишћавање милосрђа од оних елемената који, ипак, поред свих сажаљивих и млаких суза, понижавају људско достојанство. Хумана свест је племенитост која се одуховила до те мере да /е помаГање ближњих прокламовала, не толико врлином, колико дужношћу. Џек Лондон /е прожет том свешћу када пише да су до сад крвожедни и моћни бо Гови владали светом, али да се ближи час када ће људи зидати нову и вишу цивилизацију. Човек треба да служи племенитости, да би се искоренила бруталност, и лепоти, да би се истребило све што је ружно. Јак 1 нека служи слабима и, место да понижава људе, јак човек нека уздиже оне који су под бременом сиротиње клонули. Несрећа, беда одваја нас од лепоте и радости и тако нас чини нехуманим. Нека /е одвећ оштра мисао Швеђанина СтриндберГа, да несрећа од нас прави курјак1е, — ипак, /е тачно да /е несрећан човек, коГа туне беда, врло мало способан да жели истинску радост и своју и других. Ако несрећан човек воли људе, он их воли у њиховом патништву. А земља ова је издашна дародавка д а /е %рех ако се њена деца муче и злопате. Несрећа је нехумана и суморна, а — то /е проклетство и еГоиста! — и задовољен егоизам, није само нехуман, неГо и удаљен од праве среће. Срећан човек воли људе. У часовима среће човек /е жељан да око себе види срећне људе: управо, то је потреба њеГове душе, која се стиди пред бедом друГих. Ла Бријер /е Генијално рекао, да постоји једна врста срамоте: бити срећан пред туђим несрећама. И на друГом месту он каже: